Bez bola nema ni pokajanja

OKAJAVANjE grehova i u 21. veku može biti u srednjovekovnom maniru, moglo se videti na Svetoj Gori na praznik Preobraženja kad tradicionalno stotine hodočasnika savladavaju 2.030 metara visok uspon do vrha Atosa. U rano praznično jutro poklonike i planinare koji su se ulogorili kraj planinske crkvice Panagije na hiljadu i po metara iznad mora, iznenadio je neobičan jahač i njegov još neobičniji pratilac. Izdaleka, on je izgledao kao da trčkara i sklopljenih ruku moli i poseže za nekoliko metara udaljenim konjićem na čijem je samaru sedeo kaluđer.

Izbliza, slika je bila potpuno drugačija i nesvakidašnja. Monah je terao konjića da ide što brže planinskom stazicom, a pratilac je stenjući hodao za njima ruku vezanih nekoliko metara dugim užetom pričvršćenim za samar. Hodočasnici u planinarskim gojzericama primerenim vrletima Atosa zaprepašćeno su gledali nesrećnika u običnim cipelama tankog đona na čijem licu se jasno videla patnja od kilometarskog gaženja po oštrom kamenju.

Zabezeknutim posmatračima kod Panagije kaluđer je objasnio da pomaže pokajniku koji je rešio da iskupi grehove kilometrima mučnog planinarenja iza konjskog repa, da bi više patio. To je novi primer pokajanja dobrovoljno odabranom patnjom, sličnom onoj koju podnose malobrojni poklonici koji kreću bosonogi na vrh Svete Gore, mada mali broj njih savlada to bolno isprobavanje čvrstine vere i tabana. Oni koji nisu spremni da završe izranavljenih nogu, a žele da pate radi pročišćenja, često biraju najstrmiji, gotovo vertikalan put do vrhunca grebena Atosa.