Tišina koja razara bubne opne

Dobar dan - pozdravili smo domaćina.

Ćutao je. Ponovili smo pozdrav i osetili gotovo opipljiv pogled koji nas je vagao. Vagao od glave do pete. Do same duše.

- Pomaže Bog - uzvratio je i snažno udario motikom u tvrdu zemlju iz koje on kopa ovo malo krompira... na prvi pogled, ni za jedan džak.

Ko smo, odakle smo i kakva nam je namera, bilo bi suvišno da ovoj starini objašnjavamo. Poruku smo razumeli: s pogrešne smo strane doputovali, otuda, od Stoca i Mostara.

Ovo je Ljubinje, istočna Hercegovina, deo Republike Srpske, mesto na sredokraći Trebinja i federalnog dela Bosne i Hercegovine. Ako kažemo, ovo je grad, pogrešićemo. Ako kažemo - selo, još više ćemo pogrešiti. Zašto? Zato što, na primer, u Srbiji, iz koje dolazimo, najveće selo kao što je, recimo, Kusadak kod Smederevske Palanke, ima više ljudi od ovog, pred nama, nepreglednog krajolika koji se jednim, samo jednim, pogledom nikako ne može obuhvatiti. I tu ponovo grešimo: Ljubinje nije samo ovo što vidimo i što ne vidimo. Ljubinje je priča za čitav roman. I, više od toga.

- Dobro došli - dočekao nas je mladi Milan Krulj, otac dvoje mališana, a potomak ovdašnje stare porodice mitropolita Srpske pravoslavne crkve Nektarija Krulja, čiji je izdanak i sveštenik Radivoje koji danas saboruje Srbe povratnike u Mostaru, u obnovljenom vladičanskom dvoru kraj Neretve.

- Naši ljudi su osetljivi na nepoznate pridošlice, molim vas da to razumete. Da je ovaj starina znao odakle ste, drugačija bi priča bila - kaže Krulj. - Vi možda i ne možete da zamislite da je za nas, svako ko iz Srbije dođe, kao da nam praznik donosi. Za ostale važi poruka: koga guje ujede, i guštera se plaši.

Milenko Bategalo u hramu u kome su nađeni dokazi postojanja naselja iz prvog i trećeg veka

Usledilo je ono, ovdašnje domaćinsko: da se nešto pojede i popije...

A mi... Mi smo u Ljubinje stigli pred kraj dana. Sve okolo mirisalo je na čuveni hercegovački duvan, specifičan po aromi, kojoj nije odoleo ni sam Josip Broz. Za njega su u Ljubinju svojevremeno birali najlepše i najzdravije listove za - tompuse. Šteta što više nema kupaca za ovo ljubinsko zlato.

Nerazaznajemo još kakvih sve ovde mirisa nema. To ćemo tek odgonetnuti, u sami sumrak, na desetak kilometara odavde.

Čudna je tišina u Trebinju. To je ona tišina od koje pucaju bubne opne. Nema ljudi, satima kružimo, a ljudi nema. Samo pred crkvom u centru samuju stećci. Rečitije od svake reči da smo na tragovima drevnog srpskog naroda u ovom delu Hercegovine.

- U pravu ste, nema ljudi. Zato smo ostali... da se neko ne uvredi, u ovom zapećku - govori Milan Krulj.

Ljubinje se prostire na više od 300 kvadratnih kilometara. Prema poslednjem popisu, ovde živi nešto više od 3.000 duša. Nije teško izračunati kakva je perspektiva ovdašnjeg naroda.

Pitamo se kako je moguće da je Ljubinje u zapećku, a preseca ga važan drum. Provlači se između kamenja, a svaki kamen - istorija. Kud god okreneš - istorija! Ljubinje trajanje beleži od 14. veka. Tako je bilo donedavno. Poslednje, može se reći revolucionarne, iskopine ispod starog hrama Presvete Bogorodice potvrdila su i dublje korenje ovdašnjih naselja. Nedavno su ovde nađeni dokazi postojanja naseobina iz prvog i trećeg veka. Ovde, u Crkvi Presvete Bogorodice pod kojom odsijavaju čudesne iskopine - čuvaju se ti dokazi. Ali, ovdašnjeg naroda, malo koga je briga za istoriju. Zato nam se ponavlja jer je malo, ili, nedovoljno pameti tamo gde se odlučuje.

Za hrast Svetog Save dokazuju da je zelen cele godine (zimska slika)

Milenko Bategalo, mladi čovek iz Ljubinja, ćuti na ovu našu primedbu. Nepoverljiv, želi samo da govori o tim, čudesnim iskopinama. Mada, bio je rečitiji dok je govorio o onome što živi u svakom ovdašnjem Srbinu. O ustaškim jamama oko Ljubinja.

- Ovde ima leka za svaku ranu, samo za te jame, tu našu tragediju, u kojoj su stradale stotine naših predaka, leka nema - kaže Bategalo. - Tugujemo, tačno. Tuga je jedna vrsta odbrane, ali, svaka duboka i trajna rana nosi i novu tragediju. Žalost koja čeka. Kad izgubi strpljenje ona nas budi.

Dok ovo sluša, gotovo su opipljive emocije Milana Krulja. Neće da prekine razgovor, a ne može da sputa emocije.

- Moj đed je bio oficir Kraljevine Srbije. Komšije Hrvati, kako mi je ispričao otac, kad je osnovana Nezavisna Država Hrvatska, došli su đedu u kuću. Kažu: da te stavimo na spisak, ti si viđeni Srbin, učen si čovek i obučen vojnički, bićeš od pomoći da branimo našu državu, šta će nama stranci, šta će nam Švabe, Hitler... Svoje ćemo, zajedno, da branimo. Mi Hrvati i vi Srbi... Popisali su i ostale domaćine... Ej, po tom spisku ubrzo su došli i sve pohapsili. Jedne umorili u jamama, druge pobili po školama, treće oterali u Jasenovac. To je naša priča koje se nikada nećemo moći da oslobodimo... To je naša lekcija i opomena. Ona nas je podigla i u poslednjem ratu da se ne damo i ne predamo.

Milan Krulj kraj hrasta

Iza nas ostaje ta gorka priča, ali ostaje i u nama... Posle smo se sa Milanom Kruljem uputili u ljubinjska kamenita brda, putem kojim su prolazili karavani još i u doba Nemanjića. Zaustavili smo se u podnožju gde je, kažu nam, prvu liturgiju obavio Vasilije Ostroški. Nedaleko odavde je i hrast Svetog Save. Tako nas u novu priču uvode naši domaćini.

Izvio se hrast, čudesan i raskošan. Kažu, večno zelen. Prenose nam predanje koje Srbi u Ljubinju predaju svakom svom detetu. Najkraće, priča izgleda ovako: Sveti Sava je ovim putem prolazio prema Vatikanu, da tamo priznaju krunu Stefana Prvovenčanog. Umoran od puta zastao je da se odmori pod ovim hrastom. Kad se pridigao, hrastu se zahvalio i poželeo da večno ostane zelen. Tako ovaj hrast i u najljućoj zimi sačuva svoju zelenu krošnju.

- Zaista je tako, a evo i fotografija i dokaza - govori Milan Krulj. - Mnogi su stručnjaci dolazili, mnogi pokušavali da istraže ovo čudo, ali odgovora nema. Mi verujemo u predanje. Hrastu ne lomimo granje. Saborujemo tokom svetosavskih dana ispod zelene krošnje. Bilo je, pravo da vam kažem, tu raznih ideja da i mi napravimo nekakvu svoju priču pod ovim hrastom, kao što su, na primer, Hrvati napravili u Međugorju sa "svojom Gospom" i zaradili milione. U to se ne usuđujemo, ne želimo da izigravamo ono u šta verujemo. Ali bi bilo dobro, ukoliko bi neko pomogao da se barem izgradi put do hrasta.

Celo Ljubinje u znaku duvana

Mirišu hercegovačka brda oko Ljubinja. Mirišu u večeri dok sunce zalazi. Ovde, i kada zalazi, sunce ostavlja topao i čudesan sjaj. A zemlja izdiše vlagom, sačuvanom za noć. Tada sve neopisivo zamiriše: vresak, smilje, drač, i drugo hercegovačko bilje. Pčele onda rade svoj posao. Proizvode, kažu u Ljubinju, najlekovitiji med na svetu. On leči svakojake bolesti, rane. Samo onu ranu, ranu ustaških jama, ono lice smrti i zla, niko nikad ovde zalečiti ne može.

KULA KOMADOVA

U Ubosku nadomak Ljubinja je kula stare hercegovačke porodice Komad. Zašto je ona važna. Zato što je bila vazda karaula slobode. Kao što je Ljubinje rodno mesto jugoslovenske odbojke. Ovde je mlade odbojci učio Radomir Turinjanin, deda Tijane Bošković, proslavio je ovaj sport Đorđe Đurić, kao što je atletiku proslavio ovdašnji Petar Pucić.

SMILjE KINESKO

Na uzvišici iznad Ljubinja, na nepreglednim donedavno kamenitim i dračom obraslim zaravnima - nepregledna su polja tek ubokorenog smilja. Kinezi su od ljubinjskih Srba zakupili hektare zemlje i zasadili ovu aromatičnu lekovitu biljku koja je danas neizbežna u aromaterapiji i koja je osnovna baza u industriji parfema. Pitamo se kako to nije na pamet palo nikom - do Kinezima.

Sutra: Nada kraj Trebišnjice