Dragocene nošnje razvlače kao krpe

GDE je kraj neodgovornosti i bahatosti prema narodnom blagu!? Posle afere sa Etnografskim muzejem i Manakovom kućom, zatrpani smo sličnim primerima. Poslednji stižu iz muzeja u Pančevu i Kikindi.

Doskorašnja direktorka pančevačkog muzeja Svetlana Mesicki, u vreme dok je bila kustos etnolog, samoinicijativno je kostimirila baletane i decu u Noći muzeja, obukla ih je u eksponate - originalne narodne nošnje koje u dragocenosti našeg sećanja i trajanja, zato se i čuvaju upravo u muzeju!

A, etnolog Slavica Gajić, kustos kikindskog muzeja, tokom manifestacije "Zimski kamp - Raspust je smor" izvadila je dragocenu i do tada odlično sačuvanu haljinu od crne svile šivenu za period žalosti s kraja 19. veka, koja je predstavljala pravi raritet zbirke, da bi je potom obukla i u njoj paradirala po muzeju i slikala se za "Fejsbuk"! Na ovaj način prekršena su osnovna pravila o čuvanju muzejske građe.

Takozvani glumci u "pančevačkoj" Noći muzeja, možda i nesvesni vrednosti eksponata koje su imali na sebi, igrali su i znojili se, a muzealije su potom, bez saglasnosti tadašnjeg direktora, poslate na čišćenje! Pritom se nije znalo šta je rađeno sa muzejskim predmetima, jer nema podataka o vrsti tretmana, upotrebljenim hemikalijama, načinu zaštite, a to je sve obavezno po članu 111 Zakona o kulturnim dobrima. Na kraju se ispostavilo da je tzv. uobičajeni tretman zapravo najobičnije pranje i peglanje veša u tada već nepostojećem vešeraju!

Prema reversu br. 140/2013, predmete je sa tzv. uobičajenog tretmana vratila snajka vlasnika ugašene radnje za pranje, sušenje i peglanje rublja "Dr Clean" i vlasnica jedne pančevačke picerije. Perionica veša ne postoji od 12. juna 2012, a ugovor o preuzimanju građe za čišćenje sklopljen je posle njenog gašenja.

Pokušali smo od Svetlane Mesicki da dobijemo objašnjenje zašto su muzejski eksponati korišćeni kao kostimi, ali su nam u Narodnom muzeju Pančevo rekli da je ona na godišnjem odmoru.

Ovo je samo jedan od primera kako se brine o tekstilnoj građi u pančevačkom muzeju. Kod njih su kožusi bili u zamrzivaču, sve dok stručni nadzor Muzeja Vojvodine nije rekao da se oni čuvaju drugačije. Već godinama se u planu i izveštaju o radu Odeljenja etnologije navodi redovno godišnje spremanje depoa. Tako je tokom jednog velikog spremanja organizovano iznošenje svih vunenih ćilima iz depoa u muzejsko dvorište, gde je uz pomoć volontera organizovano pranje i ribanje ćilima, razapetih na tablu iverice, četkom i šmrkom. To je urađeno bez konsultacije sa konzervatorom i bez konzervatorskog elaborata o stanju predmeta pre oštećenja i dokumentacije o stanju nakon "tretmana".

U Etnografskom muzeju, gde se čuva 30.000 tekstilnih predmeta, kažu da takve muzealije isključivo čiste konzervatori. Za njihovo održavanje i osvežavanje se ne koriste mašine za pranje, niti za šivenje.

Izgleda da o sudbini originalnih narodnih nošnji više brinu u kulturno-umetničkim društvima, nego u pojedinim muzejima. Ansambli "Kolo" i "Krsmanac" šalju svoje zaposlene na obuku u Etnografski muzej.

- Naš fundus je najvećim delom sačinjen od originala i čuvamo ih kao oči u glavi - kaže, za "Novosti", Vladimir Dekić, direktor ansambla "Kolo". - Ne izdajemo kostime, koristimo ih samo za naša izvođenja. Najstarije i najvrednije retko nosimo i to samo na posebnim nastupima u Beogradu. Iako nemamo svoju zgradu, trudimo se da narodnu nošnju čuvamo u pristojnim uslovima. Do originala se teško dolazi, a izbegavamo replike.

Stare originalne nošnje nabavljaju se isključivo otkupom od privatnih lica i donacijama, a nove se proizvode u zanatskim radionicama. Iako su internet "preplavili" oglasi o prodaji narodne nošnje, prave je čak i za bebe, Dekić kaže da u Srbiji postoji samo nekoliko radionica koje se uspešno bave izradom kostima za kulturno-umetnička društva.

- Važno je da replika bude približna originalu - smatra on.

Narodna nošnja zauzima istaknuto mesto u kulturi i tradiciji srpskog naroda. Može se reći da je gotovo svako selo imalo svoja obeležja po kojima se razlikovalo od drugih. Po načinu odevanja prepoznavalo se ne samo odakle je ko, već i kojoj nacionalnoj zajednici pripada. Izrazite su bile razlike u odevanju gradskog i seoskog stanovništva. Građanska odeća na većem delu srpskog etičkog prostora razvijala se pod tursko-orijentalnim, a kasnije pod evropskim uticajima. Seoske nošnje sve do početka 20. veka bile su pretežno proizvod domaće radinosti. Rukotvorile su ih žene, koje su iskustvo i tradiciju prenosile s kolena na koleno. Danas su uglavnom sačuvane nošnje iz perioda 19. i spočetka 20. veka.