Svaka ljubav imala je svoju cenu

BILO kom namerniku, dobronamernom ili onom drugom, koji se zatekne u nekom od srpskih gradova, vrlo brzo će doći do ušiju bučne rasprave domaćina o aktuelnoj politici. Genetska strast naših zemljaka prema strančarenju nije nikakva novost. U narodu je odavno skovana izreka o "bistrenju svetske politike", koja je ovih dana i ovih meseci ponovo na dnevno redu. Kome se carstvu privoleti: ruskom, američkom, nemačkom, kineskom... Argumenti - "za" i "protiv", pljušte na sve strane. Površnost i neutemeljenost medija i neargumentovanost raznoraznih analitičara samo dodatno raspaljuju maštu lokalnih sveznalaca.

Uz malo volje i lagano prelistavanje hronika minulih vremena može da se uoči da je to odvajkada bilo kod nas Srba. I ne samo kod nas. Gotovo kod svih malih naroda uočljiva je sklonost ka preteranoj zahvalnosti prema velikim silama koje su im u određenom času pružile pomoć, stale uz njih, ili ih na bilo koji način zaštitile. Svedoci smo onoga šta se radi u našem komšiluku, kako su Hrvati pevali "Danke Dojčland" ili kako se na Kosovu podižu spomenici i daju imena ulica i puteva.

NA VREMENSKOJ skali ako se spustimo koji korak unazad videćemo da je isti slučaj bio i sa nama. I danas Kalemegdan krasi spomenik na kome piše "Volimo Francusku kao što je ona volela nas". Pa kada su i ti Francuzi počeli da nam iz nebesa šalju "milosrdne anđele", prekrili smo tragove te zahvalnosti. Često smo potpuno gubili iz vida da nijedna velika sila u istoriji nije nikad ništa učinila - iz saosećanja ili iz moralne obaveze da slabijem pomogne u nevolji, već samo i isključivo u sklopu svojih interesa, koji u jednim svetskim okolnostima mogu biti ovakvi, a u drugim potpuno suprotni. Svaka velika sila je sebi uvek najbliža i ponaša se po diktatu sintagme "i ljubav ima cenu".

Često smo to zaboravljali. To se najbolje vidi na našem primeru odnosa sa Francuskom. Zbog prijateljstva sa Parizom, u politici, ali i u istoriografiji, stalno se trudilo da čašu zahvalnosti što više dopunjujemo i glancamo, a da prelazimo preko mnogobrojnih stvari koje su najblaže rečeno bile neprijatne. Isticalo se samo ono što je Francusku činilo lepom i najlepšom i pravilo od nje velikog dobročinitelja srpskog naroda, što je ona u nekim slučajevima neosporno i bila.

Međutim, ima bezbroj dokumenata koji dokazaju da ta Francuska, od samog početka nove srpske države, 1804. godine, nije pokazala ni minimum želje da pomogne Srbima. Kad je Napoleon bio gospodar Evrope, i krojio njenu kartu, za Srbiju tu nije bilo mesta, osim nekoliko lepih reči...

POSLE bitke kod Asperna, 1810. godine, Napoleon je Karađorđa nazvao najvećim vojskovođom onog vremena. Svojim maršalima je rekao:

- Lako je meni biti veliki uz našu iskusnu vojsku i ogromna sredstva. Ali daleko na jugu, na Balkanu, živi jedan vojskovođa koji je proizišao iz prostog seljačkog naroda i koji je, prikupivši oko sebe svoje čobane, uspeo da iako bez oružja i snabdeven samo višnjevim topovima, uzdrma temelje svemoćnog Osmanlijskog carstva i da tako svoj porobljeni narod oslobodi tuđeg jarma. To je Crni Đorđe i njemu pripada danas slava najvećeg vojskovođe - govorio je Napoleon Bonaparta.

Napoleon hvalio Karađorđa, a Srbiju nudio Austriji

Ali taj isti Napoleon oglušio se o molbu Srba da im u borbi protiv Turaka pruži pomoć i zaštitu. On je čak 28. jula 1810. ponudio Srbiju - Austriji "u svojinu".

- Srbija mora jednog dana pripasti vama - rekao je on lukavom austrijskom kancelaru Meternihu. - Ako hoćete da zauzmete Beograd, ja se tome protiviti neću.

Tražeći saveznike po Evropi, državnici Srbije u 19. veku stalno su kucali na francuska vrata. To će sredinom 19. veka učiniti i Ilija Garašanin kako bi Srbiju oslobodio uticaja Austrije i Rusije. I Nikola Pašić je, posle Timočke bune 1883. odine, kad se našao u emigraciji, u Bugarskoj, pokušao da makar odškrine vrata Pariza...

Kada je ubijen knez Mihailo, Francuska je pokazala interesovanje za zbivanja u Srbiji. Zauzela je tada stav da pitanje vladara u Srbiji treba da se reši onako kako to Srbi hoće. Njihovo protivljenje da na presto Srbije dođe jedan Crnogorac, bilo je zato što su bili protiv sjedinjenja ove dve srpske države...

Dvostruku igru Francuska će nastaviti i posle Prvog svetskog rata. Na rečima je bila za sjedinjenje Srbije i Crne Gore. Kako se rat bližio kraju, Francuska je sa Engleskom bila sve predusretljivija prema kralju Nikoli. Isplaćivala mu je mesečno 200.000 franaka. Zbog Crne Gore Francuska se usprotivila prihvatanju jugoslovenske delegacije na mirovnoj konferenciji u Parizu, koju je predvodio Nikola Pašić.

Krajem 1918. iz Zagreba u Beograd svakodnevno su stizali izveštaji o direktnom agitovanju francuskih oficira u korist Italije. Francuska je u jesen 1918. godine, Srbiji iza leđa, raspustila vojsku Esad-paše, koji se izjašnjavao za saradnju sa Srbijom, odnosno Kraljevinom SHS, i čak mu zabranila ulazak u Albaniju.

Vojvoda Petar Bojović bio primoran da brani čast Novosađana od Francuza

I ono što je najvažnije, Francuska je obračunala i naplatila od Srbije sve što je učinila za njenu vojsku tokom rata 1914-1918. godine. Za svaki svoj franak obračunavala je visoke, često zelenaške kamate. I posle rata, svuda po Srbiji je bio prisutan francuski kapital, počev od malih klanica pa do Borskog rudnika. Francusko-srpska banka u Beogradu je bila toliko moćna da je potiskivala i Narodnu banku Srbije i ugrožavala njen monopol u emisiji novčanica.

ODNOSI Srbije i Rusije takođe su puni kontradiktornosti. Skoro čitav 19. vek Rusija je bila na strani Beča i Budimpešte u njihovoj politici prema Srbiji. Od 1908, odnosno od austrougarske aneksije BiH iz Petrovgrada se gleda drugim očima na Beograd. Valjda tada Romanovi i njihovi savetnici shvataju da put do Carigrada vodi baš preko Beča. Do tada ruska sila će preko leđa Srbije favorizovati Bugarsku. Njihova strategija je bila da u Sofiji najpre načine svoju "zadunavsku Guberniju", a potom neprirodno veliku bugarsku državu. To će i učiniti Sanstefanskim ugovorom, sklopljenim u 1878. sa Turskom.

Trideset godina ranije, Romanovi su pretili da će njihova vojska umarširati u Beograd, kada su iz Srbije krenuli dobrovoljci da pomažu pokretu vojvođanskih Srba. Te 1848. godine i Turci su se hvalili kako imaju punu rusku podršku da Srbiji ne daju nikakve koncesije. Pretili su da će sa njihovim trupama krenuti i 30.000 ruskih vojnika da okupiraju Srbiju i smire je zasvagda.

Rusi nisu ostavljali na miru Srbiju od Prvog srpskog ustanka. Karađorđe je pod njihovim pritiskom morao da zaključi konvenciju u 13 tačaka, juna 1806, koju je potpisao pukovnik markiz Pauliči. Ovom konvencijom Karađorđu je oduzeto vrhovno starešinstvo, a Srbija je postojala kao ruska pokrajina, sa gubernatorom i komandantima koji su postavljani u ime ruskog cara. I u vreme vladavine kneza Miloša Obrenovića, Rusija se mešala u unutrašnje stvari Srbije. To se dešavalo i pre i posle ubistva kneza Mihaila Obrenovića, i sve to je dovodilo do velikih zategnutosti između Petrograda i Beograda.

SRPSKA i ruska diplomatija biće u raskoraku i tokom Velikog rata. Najveći problemi su bili jugoslovenski program i nespremnost Srbije da se odrekne određenih teritorija u korist Bugarske i Rumunije. I naravno, Pašićevo odbijanje Londonskog ugovora koji je obezbeđivao izlazak na Jadran i većinu teritorija koje su bile naseljene Srbima.

Međutim, ako je Srbija imala razloga da bude duboko zahvalna nekoj velikoj sili, bez obzira na mnoge nesporazume, to je Rusija. Veliko je pitanje šta bi se desilo da ruski car Nikolaj II nije lično i beskompromisno stao uz Srbiju 1914. godine. Svojim zauzimanjem za Srbiju te 1914, potom i 1915. posle albanske golgote, Rusija je popravila sve ono što je do tada činila iz ovih ili onih razloga.

IZGREDI FRANCUZA U NOVOM SADU

NAŽALOST, kod nas gotovo nigde nije bilo zabeleženo divljačko i osiono ponašanje francuskih vojnika i oficira krajem 1918. kada Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca još nije bila priznata. A o ponašanju pripadnika Crvene armije u Beogradu 1944. ispisane su stranice i stranice...

Vojvoda Bojović, komandant, u jednom izveštaju govori o "razbojništvima, izgredima najniže vrste i silovanjima" Francuza u Novom Sadu. Na kraju tog izveštaja vojvoda poručuje: "Na kraju ću biti prinuđen da oružjem branim čast novih podanika Srbije i ugled naše vojske od ovakvih saveznika."

Da do toga ne bi došlo, srpska Vrhovna komanda je 21. decembra 1918. bila prinuđena da zamoli francuske generale Franša d'Eperea i Anrisa da povuku svoje trupe iz Vojvodine.