Reportaže

Preživi samo onaj ko veruje

Boris SUBAŠIĆ

23. 08. 2016. u 20:30

Reporter "Novosti" na Atosu obišao najtajanstveniju oblast Svete Gore. Sveti Sava ustanovio put od isposnica Karulje do vrha na 2.033 metra

SVETOGORSKA pustinja na najsurovijim liticama poluostrva Atos je jedno od najmanje poznatih mesta na planeti, iako je nadomak turističkih centara Halkidikija. Veoma malo ljudi posećuje planinsku oblast gde u kolibama građenim kao lastina gnezda u kršu nad morem žive male zajednice monaha.

Karulja je deo Svete Gore, gde žive najstroži "otšelnici", strogi isposnici. Ime mesta potiče od grčke reči za čekrk, nekada jedino sredstvo komunikacije pustinjaka sa svetom. Oni su svoje rukotvorine u korpama s litica spuštali do čamaca iz kojih su dobijali hleb, koji im je trajao nedeljama.

Sveti Sava je, prenose žitija, veoma poštovao isposnike i prolazio je nepristupačne litice da bi doneo hranu, a zatim se bos peo na 2.033 metra visok vrh Atosa da se moli pod zvezdama. Upravo njegovim stopama danas kroz Karulju prolazi staza ka vrhu Svete Gore, najstrmija od tri postojeće. Njom se zaputio reporter "Novosti" na Preobraženje kad se hiljade hodočasnika penju na Atos i bio je jedini poklonik koji se iskrcao u Karulji.

Ona je i dalje surova iako su neke današnje isposnice modernizovane, izrađene od betona, a monasi više ne zavise od kišnice već vodu dobijaju crevima iz planinskih izvora. Ipak, teška klima, osama i surov pejzaž i dalje su izazov za psihu i telo monaha koji ovde dolaze da se podvizavaju.

- Ovde može da preživi samo onaj ko dođe voljom Božjom, oni koji dođu ljudskom voljom ne opstaju dugo - pričao nam je srpski monah koji nas je gostoljubivo primio na terasi koja visi sa litice pedesetak metara iznad talasa. - Naročito to važi za unutrašnju ili strašnu Karulju, gde žive pustinjaci u isposnicama pećinama do kojih vode vratolomne stazice.

Ovaj vedri i gostoljubivi mladi čovek, obrazovan i iz gradske sredine, već dve godine živi u Karulji i ne želi da govori o svom ranijem životu jer smatra da je ta osoba mrtva. On nas je odveo do kapije u ruskom skitu koja označava ulaz u unutrašnju Karulju gde su preostala samo četiri pustinjaka, pošto je proterano nekoliko zilota koji ne priznaju vlast carigradskog patrijarha.

Na crvenim stenama koje su se gotovo vertikalno spuštale u more vladala je apsolutna tišina, čak se ni zrikavci nisu čuli, omamljeni vrelinom. Međutim, naš sagovornik je tvrdio da je vreli talas prošao.

- Prethodne tri nedelje nismo mrdnuli iz isposnica, vrućina je bila nepodnošljiva. Sad je mnogo bolje, osvežilo je - govorio nam je srpski otšelnik uvodeći nas u unutrašnju Karulju, gde je paklena vrućina isijavala i s neba i iz usijanog kamena.

Bez rukavica je bilo nemoguće držati lance koji osiguravaju staze široke samo stopu, a nekad su samo udubljenja za vrhove stopala. Za karuljske monahe to su ulice kojima se oni vešto i hitro kreću, uključujući i najstarijeg među njima 83-godišnjeg Grka. Oni komuniciraju međusobno pomoću sistema čekrka i užadi na kojima vise plastične gajbice koje služe kao sandučići za vazdušnu poštu.

Mnoge zarušene kolibe i napuštene pećine-isposnice Karulje na najdrastičniji način podsećaju na prolaznost ovog sveta, ali to ne plaši monahe koji veruju da smrt predstavlja uvod u pravi život. Ta snaga vere vidi se u brzini kojom prelaze tešku i strmu stazu stopama Svetog Save ka vrhu Atosa gde stižu prvi da proslavljaju praznik Preobraženja.

UTOČIŠTE RAZOČARANIH RATNIKA

OD Oktobarske revolucije Karulja je i poslednje utočište razočaranih ratnika. Ovde je skončao monah Nikon, ranije ađutant carske porodice Romanov. U pećini na litici živeo je srpski pustinjak Stefan, u ratu ravnogorac. Sad na istom mestu žive ruski isposnici čiji je starešina Atanasije, nekadašnji funkcioner KGB. On je podigao crkvu posvećenu Svetom Savi. U Karulji su mir tražili i borci iz jugoslovenskih građanskih ratova.