Nesvakidašnje putovanje dolinom Ibra, Raške i Studenice

ZA obilazak Raške oblasti, u vreme Stefana Nemanje, trebalo je onoliko dana koliko je postojalo manastira i crkava. A bilo ih je više od stotinu! Mnogo više od tri meseca putovanja. Trebalo je upiti velelepnost Studenice, duhovnost Žiče, tajnu Đurđevih stupova, toplinu manastira Gradac, veličanstvenost fresaka Sopoćana, diviti se graditeljima Crne Rijeke koji su ovaj manastir svili u steni poput lastavičjeg gnezda...

Brojnost i monumentalnost manastira koje su podizali veliki župan i njegovi naslednici dolinom Ibra, Raške i Studenice, očaravala je ondašnje putopisce. Zbog lepote svetinja i nemanjićkih kraljeva, s pravom su je nazvali "dolinom srpskih kraljeva i arhiepiskopa". No, burne vekove, mač i oganj osvajača preživeli su malobrojni. Da ih što više otkrije, najpre novinarima, odlučila je Turistička organizacija Raške, inspirisana zanimljivom monografijom "Dolina srpskih kraljeva" pisca Milisava Savića.

Putovanje kroz vekove istorije u Raškoj oblasti počeli smo tamo gde žurna Ibar voda staje. Od manastira Žiče, duhovnog centra srednjovekovne Srbije, koja i danas nosi tragove vekova.

- Žiča je naš svojevrsni palimpsest - priča Milisav Savić. - Onaj prvobitni srpski pergament na kom smo, u doba oskudice u pergamentima, brisali prvobitni tekst pa pisali nov. A, onda pomoću alhemije i hemije uspevali da ponovo pročitamo taj prvi, za nas iskonski, najvažniji.

Idemo dalje prema varošici Ušće, a potom uz vijugavi tok reke Studenice, daleko od glavnih puteva i raskrsnica do istoimenog manastira. Glasno se pitamo je li to Stefan Nemanja, hteo da sakrije svoju zadužbinu? Ali, demantuje nas lepota mesta gde je sebi podigao mauzolej. Tu na obroncima Golije, "kao da mu je Bog uperio prst gde da gradi manastir". I jeste! Kad se pred nama ukazala slavna, od mermera Studenica, kada smo zakoračili u njenu portu, jasno je zašto je bila i ostala čudo od lepote.

- Ne, to nije više otužna balkanska provincija - nadahnuto priča Savić. - To je civilizacija, Vizantija u najboljem izdanju, stub svetovne Srbije Nemanjića. Sveto, mesto visoke kulture i savršene harmonije arhitekture, dekoracije i freskoslikarstva. Da se zna da je vladarska crkva, u kojoj se razvijaju i srpska književnost i nauka, pre svega medicina.

Na putu prema Brveniku, levo, na brežuljku nadvijenom nad železničkom prugom, manastir Stara Pavlica. Jedinstven je "pečat" Vizantije u Raškoj oblasti, izgrađen u šestom veku. Danas je prilično oronula, no njeni ostaci nose potpis i lepotu vizantijskih neimara. Stotinak metara dalje je Nova Pavlica. Izgradili su je, pred Boj na Kosovu, braća Stefan i Lazar Musić, sestrići kneza Lazara. Ovaj manastir "skriva" prelepe, malo poznate freske iz vremena gradnje. Među njima raskošnu "sliku" stasite braće Musića, pa Bogorodičinu sa prelepo izraženim, nijansiranim obrazima, usnama, očima...

Dalje, dolinom jorgovana, stižemo do manastira Gradac. Zadužbina kraljice Jelene Anžujske. Siga od koje je građena i danas svetli posebnom svetlošću. Gradac je, kažu istoričari, bio raskošno oslikan poput Sopoćana. O tome danas, nažalost, svedoči tek nekoliko sačuvanih fragmenata fresaka.

Crkva Svetog Nikole u rudarskom mestu Baljevcu, sledeće je odredište. Po izgledu, koji narušavaju stubovi-držači krova podignuti pre pola veka, nikad joj ne bismo pridali veliku važnost. Ali, i nju su Nemanjići podigli potkraj 12. veka, a oslikali njihovi potomci početkom 14. Iako je vreme "obrisalo" freske, a vlaga ih dobro nagrizla, preostale svedoče da je vešti slikar i te kako obraćao pažnju na detalje. Srećom, tu zatičemo i stručnjake Zavoda za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva. Kažu, konzerviraju freske, istražuju i pripremaju se za obnovu ove svetinje... Nadamo se da će stići i do crkvice Svete Petke u Trnavi. Da će i u njoj očuvati prelepi živopis ove male, oronule, neupadljive crkvice s kraja 16. veka.

Putovanje završavamo u manastiru Končul, manje poznatoj zadužbini Stefana Nemanje iz 1175. godine. I on, iako dugo zaboravljen, čuva fragmente fresaka i rukopise iz 14. veka. Končul je oživelo sestrinstvo manastira Mušutišta, spaljenog u najezdi albanskih terorista 1999. godine.

Tokom četiri dana, u "dolini srpskih kraljeva" videli smo mnogo, a zapravo "načeli" samo delić srpske istorije. Čeka nas još desetine znanih i neznanih svetinja...

KAD STOLEĆA ODZVANjAJU

KAD kamen govori, stoleća odzvanjaju - bile su reči dobrodošlice Milisava Savića ispred manastira Žiče. - Dolinom Ibra, Studenice i Raške stoleća zaista odzvanjaju. Ovo je mitski i epski deo srpske zemlje. Nekih mesta iz pesma i priča, danas više nema. Neka su samo mrvice i senka bivšeg sjaja, ali i takve zadivljuju. One sačuvane, najbolje potvrđuju da je pre dolaska Turaka, srpska umetnost gotovo bila ravna onoj koja se istovremeno stvarala u Toskani. Srbija srednjeg veka je zemlja visoke civilizacije. To s pravom tvrdim još otkad sam prvi put video Firencu.

NAJNEOBIČNIJU svetinju videli smo u selu Jelakci, rodnom mestu slikara Miodraga B. Protoća. Mala crkva posvećena Svetim arhangelima, nedavno je obnovljena na temeljima stare iz 14. veka. Spolja izgleda kao i većina sazidanih od kamena. Unutra, međutim, skriva nesvakidašnji pod. Desetine kamenih, nadgrobnih spomenika, ukrašenih stilizovanim likovima pokojnika. Glave jajaste, oči okrugle, neobične obrve, markantni brkovi... Svaki portret "prati" biljna ornamentika, sunce, mesec... Odakle su te ploče donesene niko nije znao da nam kaže.