BAKLAVE, tulumbe, vanilice, ali i saher torte, moskva šnitovi, marcipani, grilijaši... Sladoledi u "stotinu" boja. Šareni se izlog u beogradskoj Prizrenskoj ulici, koja je još sačuvala duh starih vremena.

Izlog mami, prosto doziva. A unutra neodoljivi mirisi karamele, mleka, lešnika, limuna. Više od pola veka čuvena poslastičarnica "Specijal", svojevrsni beogradski raritet, malobrojni zaostali beleg beogradske prošlosti i dalje raduje sladokusce. Podjednako, čini se, i domaće i strane, i vremešne i mlade koji traže neke modernije ukuse deserta.

Za stolom u uglu malene bašte, stariji bračni par osvežava se limunadom, sladi žitom i kesten pireom. Toliko da predahnu od letnje žege. Koje mesto dalje, otac sa dvoje dece, a ispred njih činije pune raznobojnih kugla sladoleda. U drugom kraju zaljubljeni par uživa u "monalizi".

Ovaj lokal, na "korak" od Terazija, nije tek jedna od adresa sa gradskom poslastičarskom ponudom, već i priča o istoriji Beograda, o tradiciji, ali i uspehu porodičnog posla, kojim se bavi treća generacija porodice Rešidović.

- Moj otac Mulaim je iz Sarajeva u Beograd došao 1963. godine i radnju koja se tad zvala "Carigrad" preuzeo od našeg rođaka - priča nam Jakup Rešidović, gazda "Specijala". - Poslastičarstvom sam se bavio i u Bosni, kao i u Makedoniji odakle je sve krenulo. Poreklo nam je tursko i "orijent" recepti i ponuda i dalje su stvari po kojima nas prepoznaju.

I GAZDA I RADNIK SVAKI deo poslastica koje prodajemo, osim belgijske čokolade, sami proizvodimo - kaže ponosno Jakup. - Možda za današnji način gazdovanja nije uobičajeno, ali svakodnevno sam i sam u proizvodnji, iako imam tim koji je vrhunski u svom zanatu.

Sočne baklave, već zaboravljene tulumbe, šampite, krempite, šam-rolne i princes-krofne prave se po istoj recepturi više od 50 godina. Ovo je jedno od malobrojnih mesta gde može da se popije legendarna boza, zdravi napitak od kukuruznog brašna.

Kako Jakup priča, majstor za turske poslastice je Ismet Morati, koji je iz Istanbula došao kada je radnja započela sa radom. I žmureći bi, kaže, umeo da napravi najbolje kore za baklavu i takve šampite da samo zbog njih pojedini gosti dolaze decenijama. Za ostalu ponudu, nove ukuse i tradicionalne evropske poslastice - majstor je sam gazada Jakup.

- Od samog početka, u poslu je bila cela porodica, roditelji, obe mlađe sestre i ja, a sećam se da sam sa 13-14 godine već dobio pravo da napravim prve krempite - priča Jakup. - Sestre su nastavile sopstveni biznis i danas u Slovačkoj imaju lanac poslastičarnica. Pamtim i da džeparac od oca nismo dobijali tek tako i bez zasluga. Imao sam pravo da pošto očistim lokal, uveče kada odu poslednji gosti, siđem u proizvodnju i spremim sladoled koji mogu da prodajem na ulici narednih nekoliko sati. Sve što zaradim, moje je. Isti sam odnos zadržao i prema moja tri sina. Da bi posao uspeo, i da bi ostao u porodici, svi moraju da budu u njemu, da ga osete i da se bore da opstane.

Možda je, smatra naš sagovornik, upravo to tajna što je ova poslastičarnica uspela da preživi, dok se na desetine čuvenih koje su bile naokolo u centru Beograda, poslednjih decenija zatvorilo.

- Pre deset godina otvorio sam još jedan lokal u centru grada, a posao sam nastavio da radim sa sinovima, koji se bave i proizvodnjom i distribucijom - kaže Jakup. - Za posao je važna i inovacija. Dok sa jedne strane mi čuvamo tradicionalne recepte i nadaleko smo poznati po posebnom ukusu sladoleda, ali i po bozi, soku od ruža i raznovrsnim ratlucima koje je još otac pravio, stalno se trudim da sa sajmova širom sveta i putovanja donesem i nešto novo.

DOLAZIO I IVO ANDRIĆ

NAJVEĆA dragocenost ovog posla je kada shvatite da među mušterijama ima onih koji stare zajedno sa nama, pa govore svojim unucima da su i njih bake i deke dovodile ovde na žito i bozu - priča Jakup. - Bio sam presrećan kada sam prilikom otvaranja lokala posle renoviranja čuo gospođu kako razdragano u telefon govori "Ponovo se otvara moja poslastičarnica". Mnogo je poznatih ljudi prošlo kroz našu radnju. I naš nobelovac Ivo Andrić je sedamdesetih godina prošlog veka ovde svraćao redovno na sutlijaš i sudžuk.