Vojvođanske priče: Prefinjeni gospodin od loze Čarnojevića

DIPLOMATA i erudita, čovek prefinjenog ukusa u svemu, a naročito u umetnosti, istrajan i posvećen kolekcionar i, najzad ili, možda, pre svega - gospodin!

Ovako bi, u najkraćem, mogla da se opiše ličnost Pavla Beljanskog (1892-1965), čoveka čije ime nosi spomen-zbirka u samom centru Novog Sada. U njoj je 185 reprezentativnih dela 37 najvećih srpskih autora, nastalih u prvih šest i po decenije prošlog veka.

- Neposredno posle Prvog svetskog rata bio sam na dužnosti u inostranstvu i počeo da sakupljam slike stranih starih majstora. Srećom, 1923. napustio sam ovaj jalov posao i odlučio da se posvetim isključivo sakupljanju likovnih dela naših umetnika - opisao je 1962. sam Beljanski početak svog kolekcionarskog puta.

Da li je to, kako bi rekao Miloš Crnjanski, koji će sa Pavlom docnije i sam službovati u Rimu, udesio komedijant slučaj, ili je, naprosto, bilo sudbina, tek, za trajno okretanje Beljanskog domaćim slikarima odlučujući je bio jedan susret u Beču. U avgustu 1923. u naše poslanstvo je došao mladi slikar Marino Tartalja i prvom sekretaru, Pavlu Beljanskom, predao svoj pasoš.

- Pa, vi ste danas drugi slikar koji nam je došao u kuću - rekao je Beljanski.

- A ko je bio prvi? - upitao je iznenađeno pridošlica.

- Paja Jovanović, on radi portret našeg poslanika.

- Pa, to je divno, vaš se šef daje slikati slikaru njegove generacije, a vi se dajte slikati od mene, vaše generacije.

Tako je nastao portret Beljanskog “Mladi diplomata”, koji će Tartalji, šest godina kasnije, doneti drugu nagradu Međunarodne izložbe u Barseloni. I počinje njihovo druženje, mahom po bečkim galerijama i muzejima, što će, opet, u Beljanskom definitivno probuditi interesovanje za savremenu jugoslovensku umetnost.

On je, inače, u diplomatiju ušao 1919. po završetku studija prava, započetih pre Prvog svetskog rata u Beogradu, a okončanih na Sorboni. Pored Beča, do povratka u Beograd 1925. službovao je i u Stokholmu, Berlinu i Varšavi. Njegova buduća zbirka je već tada počela da dobija konture, a važna faza u njenom formiranju, biće službovanje u Parizu od 1928. do 1931. godine.

Tu će, naime, postati blizak prijatelj s Milanom Konjovićem, Stojanom Aralicom, Kostom Hakmanom, Milom Milunovićem, Petrom Lubardom, Milivojem Uzelcem, Sretenom Stojanovićem, i drugim našim velikanima koji su tih godina tamo živeli. Milunoviću, Lubardi i Hakmanu će, štaviše, kasnije biti i venčani kum, a dela svih njih, kao i Nadežde Petrović, Vlaha Bukovca, Petra Dobrovića, Jefte Perića, Jovana Bijelića, Milenka Šerbana, Ivana Tabakovića, Ivana Radovića, Ignjata Joba, Ljubice Cuce Sokić ili Zore Petrović kroz vreme će upotpunjavati njegovu izuzetnu zbirku.

Naredna diplomatska adresa Beljanskog bio je Rim, gde je, kao savetnik poslanstva, stigao 1935. Tu je počelo njegovo blisko prijateljstvo sa poslanikom i pesnikom Jovanom Dučićem, tu je, 1938. prvi put sreo i tek postavljenog novog atašea za štampu.

- Idem zatim kod savetnika koji je alter ego poslanika. Kažem, ja sam Crnjanski. On kaže, on je Beljanski. To je čovek samac, lepog stasa, osedeo, a mlad, kao ispeglanih obraza. Govori o slikama. Sakupljač je slika i starih ramova - opisaće kasnije i taj susret, i budućeg prijatelja veliki pisac.

Iz Rima se, u skupocenom “bjuiku” (uz ostalo je obožavao i automobile) vratio krajem 1940, a početkom 1941. je penzionisan. Rat je proveo u okupiranom Beogradu, da bi već 1945. bio reaktiviran i postavljen za načelnika protokola u Ministarstvu inostranih poslova nove države, gde je ostao petnaestak godina.

- Njegova dominantna gospodstvena pojava, istovremena smirenost i energičnost, kao i vrhunsko poznavanje protokola, ulivali su sigurnost pri organizovanju sve češćih diplomatskih poseta na najvišim nivoima: etiopskog cara Hajla Selasija, indijskog premijera Nehrua, predsednika Egipta Nasera, grčkog kralja Pavla i kraljice Federike - navodi se u katalogu izložbe “Gospodin Pavle Beljanski (1892-1965)”, kojom je Spomen-zbirka obeležila pola veka od smrti kolekcionara.

A ko su, zapravo, bili Beljanski kojima je i Pavle pripadao?

Reč je o lozi koja je, sa patrijarhom Arsenijem III Čarnojevićem, u Panoniju stigla 1690. Zaustavila se u Gospođincima, u Bačkoj. Sam Pavle, međutim, nikada nije živeo severno od Save i Dunava - rođen je u Velikom Gradištu, gde je njegov otac Svetozar, ne bi li pomogao svom narodu južno od velikih reka, iz Sremskih Karlovaca, u kojima je već razradio lekarsku praksu, stigao početkom poslednje decenije 19. veka.

Dve godine po Pavlovom rođenju, prešao je u Svilajnac, gde je postao gradski lekar. Pavle se od svoje desete godine školovao u Beogradu, najpre završivši Prvu mušku gimnaziju, a potom započevši i studije prava, koje je prekinuo 1914. kada je obukao srpsku uniformu i u njoj stigao do Krfa.

Potonja sudbina porodice bila je tragična. Bugari su im 1915. spalili kuću u Svilajncu, a Svetozara internirali u Plovdiv, odakle je, neizlečivo bolestan, pušten 1918. Umro je tri godine kasnije. Majka Milana, inače, rodom iz Karlovaca, za koju je Pavle bio izuzetno vezan, preminula je 1942. u Beogradu. Najzad, u dvorište kuće porodice Isaković u Svilajncu, gde su se sklonili pred učestalim bombardovanjima prestonice, u septembru 1944. pala je saveznička bomba i ubila mu brata Nikolu, sestre Anku i Sandu i još četvoro članova porodice.

Pošto se ni on, ni Nikola nisu ženili, Pavle se suočio sa saznanjem da se s njim gasi i porodična loza. Zato je posle rata najpre pomogao obnovu Crkve Svetog Stefana u Gospođincima, poklonivši joj i dragocenu ikonu njenog zaštitnika, rad Aksentija Marodića. Potom je u porti sazidao porodičnu grobnicu i u nju preneo posmrtne ostatke oca, majke, brata i drugih članova porodice.

U toj grobnici od 1965. i sam počiva.

ŽENE SU SE ZA NjIM OKRETALE

KOLIKO je pojava Pavla Beljanskog bila upečatljiva, najbolje svedoči pismo koje je njegovom bratu Nikoli iz našeg poslanstva u Nemačkoj 1921. poslao diplomata Milutin Mirković.

- Svi ga smatraju Adonisom našeg poslanstva, a da je pola Berlina u njega zaljubljeno, nije potreba naglasiti. Gde god se pojavi, okreću se žene, kao lutke - piše Mirković.

SVE U TRI REČI

IAKO u novom ideološkom obrascu, Beljanski je posao načelnika protokola u MIP posle 1945. obavljao gospodski.

- Kada se on pojavi, vi vidite jednog gospodina. Njegova glava i njegovo lice unosili su red i kada je graja prevladavala. Nikada nije izgovorio više od tri reči i to na takav način, lagano, tiho, nikada grubo. Svaki dan u njegovom prisustvu bilo je jedno učenje - ispričao je mnogo decenija posle smrti Beljanskog, njegov pomoćnik iz tog vremena Aleksandar Stefanović.