CIPELE su pocepane, a da li će noge uspeti da nastave put? Pobegli su od rata, od siromaštva, u želji da žive kao normalan svet. Slobodni. Zajedno stoje nadomak hrvatske granice i čekaju, čekaju, čekaju. Iz dvorišta izbegličkog doma u Šidu gledaju u vozove i autobuse, kojima neki drugi ljudi odlaze na more, planine, krstarenja. Zaiskri suza u oku i javi se nada da će i oni doći na red da otputuju rodbini, prijateljima. U novi život. Daleko od pakla koji su proževili.

Nekoliko stotina migranata, pretežno iz Avganistana, Pakistana i Bangladeša, nalazi se u tranzitnom centru "Siva kuća" u blizini autobuske i železničke stanice u Šidu. Izbeglički kamp je za njih samo usputna stanica, u kojoj su spletom okolnosti ostali predugo zaglavljeni. Napetost se oseća u vazduhu. Povremeno izbiju varnice. Sada su na sigurnom, ali ne žele da život nastave ovde. Jedino deca utočište nalaze u igri.

- Moje selo je bombardovano. Talibani su gađali školu. Ubili su sve đake i učitelje. Pretili su mi smrću, hapsili me. Nisam hteo da ratujem i pobegao sam. Imam rođake u Nemačkoj, obećali su da će mi pomoći. Ako stignem do njih - govori Avganistanac Aga Kan, koji ne odustaje od ponovnog pokušaja da se dokopa Evropske unije, pa će i pored hapšenja i svih problema koje je imao sa mađarskom policijom, pokušati još jednom, a možda i više puta da pređe granicu.

U prihvatnom centru imaju hranu, vodu, krevete, krov nad glavom. Ono što im je potrebno da se osećaju bezbedno. Ipak, kao da nisu zadovoljni. Na podu zatičemo prazne kutije cigareta, izgažene grisine, smoki, čips... Težak i neprijatan miris neoprane ćebadi, prati sliku prljavštine.

ZABRANjEN ULAZ Pored prihvatnog centra je restoran u kome se nudi i prenoćište. Konobari kažu da je u početku bilo bogatijih migranata koji su mogli da priušte ovakav smeštaj, ali ih više nema. Njihovi gosti su policajci koji brinu o bezbednosti azilanata. Posle nekoliko ekscesa, migrantima je zabranjen ulaz u autobusku stanicu, a sklonjene su klupe, koje su stajale ispred. - Sedeli su do kasno u noć i opijali se - objasnila nam je devojka koja radi u kiosku.

- Kamp je bio lepo sređen kad je otvoren. Sve je bilo novo, ali su ga oni uništili. Po ceo dan čistimo - žale se spremačice.

Talibani su ubili brata i ujaka Amina Hajdarija. On je sa porodicom uspeo da pobegne iz Avganistana.

- Neki kažu da im ovde nije lepo, ali poštujemo ono što ste nam dali. Srećan sam u Srbiji. Moja deca se bezbrižno igraju. Planiramo da odemo u Francusku, ali sve evropske zemlje su dobre. Sanjamo miran život, daleko od Al kaide. Talibani seju smrt. Ubili su više od 300.000 ljudi - govori Hajdari.

Za Suhela i Šohitmija iz Bangladeša Francuska je obećana zemlja. Šest meseci su pešačili da bi stigli do Srbije. Hodali bi još mesecima, samo da se dokopaju Grada svetlosti.

- Nisam smeo da povedem ženu i decu. Četiri meseca sam išao kroz džunglu. Išao sam preko Indije, Pakistana, Avganistana, Irana, Turske, Grčke, Makedonije i evo me u Srbiji - govori Šohitmi. - Želim da živim bezbedno i da imam dobar posao. Bangladeš je mala zemlja, siromašna i prenastanjena. Tamo je život mučenje.

U kampu je najviše onih za koje je granica za EU zatvorena. Sirijci se kratko zadržavaju.

- Bombe. Bombe. Samo padaju sa neba - govori nam mlada žena iz Sirije koja je pet meseci putovala do Šida i nada se da će uskoro zagrliti sina koji je sa stricem otišao u Nemačku.

Ostali gube strpljenje.

- Veoma su depresivni. Mešaju tablete i alkohol. Onda nastaju problemi, koji se često završe tučom. Nekoliko puta policija je morala da se umeša - govori devojka iz jedne nevladine organizacije.

Javna je tajna da je u Šidu zabranjena prodaja noževa da bi se izbegli mogući ekscesi. Uveden je i "policijski čas" za migrante.

U kampu je najviše onih za koje je granica za EU zatvorena

- Migrantima je zabranjeno da napuštaju kamp posle deset sati, ali oni se dovijaju na sve načine. Izađu ranije i ostanu u gradu do zore - pričaju meštani. - Redovni su posetioci koncerata. Kao da je manifestacija "Šidsko kulturno leto" organizovana za njih. Dopada im se naša muzika. I pored svega što su preživeli, veseli su.

Mlade Šiđanke uče da su muškarci, a njih je najviše u Sivoj kući, doneli svoja pravila i običaje.

- U njihovim zemljama devojka daje "signale" kad gleda mladića u oči duže od deset sekundi, a kod nas je neljubazna - priča Maja. - Zbog migranata vodim računa kako se oblačim kad izlazim uveče i trudim se da se ne šetam sama.

Šiđani su, ipak, migrante lepo prihvatili. Razumeju patnju kroz koju prolaze. Mnogima je "Oluja" "odnela" dom.

- Već znamo ko je problematičan i sklanjamo se kada ih vidimo - kaže starija gospođa. - Ostali su ljubazni, uče srpski jezik. Naučili su da kažu: "Dobar dan".

PRODAJU HRANU KOJU DOBIJU

Migranti sve češće pohode šidsku pijacu. Ali ne kao kupci, već kao prodavci. Na tezgama nude hranu iz humanitarne pomoći i to po bagatelnim cenama. Krem bananice prodaju za dinar, paštetu za deset, sardine za trideset, a četiri čokolade za sto dinara. Prodavci su se sprijateljili sa njima, kažu da su ljubazni i pažljivi. Za novac koji zarade uglavnom kupuju voće i povrće koju u kampu nemaju u "meniju".

I kad "obijaju" prodavnice, uzmu samo ono što im je u tom trenutku potrebno. Tako su iz jedne prodavnice odneli samo boks cigareta, a iz druge flašu votke.