Sveti Ilija okupio Srbe

PRAZNIK Svetog Ilije i hramovna slava istoimene crkve u Vučitrnu, jedini je dan u godini kada se oko ove svetinje okupe nekadašnji žitelji ovog grada u kojem Srba nema već sedamnaest godina.

- Radujem se da danas u ovom mestu ponovo možemo da služimo liturgiju. Verujem da će naše molite biti uslišene i da će sveta liturgija doprineti da se još više ljudi ohrabri i vrati na svoja ognjišta - rekao je juče posle liturgije arhimandrit Ilarion, iguman manastira Draganac. - Upravo zato, sveštenik Simo Čimburović, koji u konaku unutar Crkve Svetog Ilije živi sa porodicom, nastoji da sačuva veru i srpsko vekovno prisustvo na ovim prostorima.

Okruženo kamenom ogradom, crkveno dvorište nalazi se u samom centru grada. Svetinju i sveštenika sa porodicom, koji poslednje tri godine boravi u Vučitrnu, obezbeđuje kosovska policija, zbog čega, kako ističe, nema bezbednosnih problema.

- Trudimo se da dvorište uređujemo, da se vidi da ovde ima živih ljudi, da kandila uvek gore - kaže sveštenik Čimburović napominjući da i raseljeni Srbi znaju da hram nije napušten i da je svetinja živa. - Otkada gore kandila, Sveti Ilija neobičnu veliku blagodat izliva na nas. Jer, uspeli smo da povratimo veoma vredan crkveni oltar iz 1846. godine. Ipak, za razliku od Crkve Svetog Ilije, koja je u dva navrata skrnavljena, ali koja se obnavlja, raseljeni Srbi još se ne usuđuju na povratak i obnovu svojih domova, iako većina njih to želi.

Po rečima Zorana Rakića, jedinog srpskog poslanika u kosovskoj Skupštini, bilo je 2004. godine pokušaja povratka u okolnom selu gde je sagrađeno tridesetak kuća, ali ih je martovski pogrom osujetio u toj nameri. Zapošljavanje mladih i bezbednost najveće su prepreke opstanku i povratku.

- Iako nas je bilo malo u odnosu na Albance, nekako smo opstajali i držali se - kaže Zorica Mrkić (66), koja je radni vek provela u ovdašnjoj srpskoj školi, podsećajući da je do 1999. u gradu živelo svega oko 1.500 Srba.

OBNOVA

CRKVA Svetog Ilije u Vučitrnu, koja se i dalje obnavlja, sagrađena je 1834. godine na temeljima stare pravoslavne crkve. Svetinja je paljena 1999. i 2004. tokom martovskog pogroma, kada su svi spomenici na groblju u crkvenom dvorištu porušeni. Uporedo sa obnovom crkve sagrađen je i parohijski dom u kojem živi sveštenik Simo Čimburović koji je i oživeo svetinju.

NEMAMO GDE DA SE VRATIMO

- SAMO dan pre izbeglištva, 17. juna 1999. udala sam se ovde u Vučitrnu, i potom izbegla. Osim moje roditeljske kuće, koja je porušena, ovde imamo i imovinu suprugove porodice i sigurno bih se vratila kada bi bilo barem osnovnih bezbednosnih i drugih uslova za život - priča Senija Drobnjaković (36), koja je sa suprugom utočište pronašla u obližnjoj Kosovskoj Mitrovici.

U rodni kraj vratila bi se i Miroslavka Gašić, koja je sa suprugom i dvoje male dece, uplašena za njihovu bezbednost, ovaj grad napustila još 1969. godine, posle prvih demonstracija Albanaca.

- Vratili bismo se da nam imovina nije otuđena - kaže Miroslavka.

* Sa liturgije u crkvi