Vojvođanske priče: Holivud, a u Banatu

KRAJEM pedesetih godina prošlog veka i Holivud i Činečita preselili su svoje glumce, kamere i skalameriju koja prati snimanje filmova u - Banat!

Lale su bukvalno preko noći postale deo svetskih filmskih dešavanja. Na Tiganjici, prostoru uz pitomi Begej, između Stajićeva i Zrenjanina, ali i u obliženjem Perlezu, Čenti i Ečki, različite filmske ekipe okupljale su se, uglavnom leti i posle žetve, radi snimanja filmova. Osim poznatih glumaca i onih koji su tek proslavljali svoje ime na velikom platnu, tu su bili režiseri, kaskaderi i na hiljade statista. Banaćani su tada bili deo svetske sedme umetnosti, a ono što se događalo u improvizovanim filmskim studijima uz Begej i danas se prepričava.

- Krajem 1957. u Čenti je izgrađen tada najveći filmski objekat u svetu - ruska tvrđava u kojoj je trebalo snimiti film “Oluja”, prema Puškinovoj pripoveci “Kapetanova kći” - svedoči legendarni zrenjaninski učitelj Deja Bošnjak (83), autor kultne zavičajne knjige “Tamo-amo po Banatu”. Trebalo je, objašnjava, da prvi kadrovi budu snimljeni već početkom 1958, ali se kasnilo.

Vreme u januaru bilo je maglovito, a februar je doneo retko tople dane, toliko tople da se išlo u košuljama. Sneg je pao tek 5. marta, pa je snimljen total tvrđave pod snegom, seća se naš sagovornik. Pravi rad na filmu počeo je u aprilu.

- Snimalo se najviše noću, a film je izgledao kao film senki i kasnije nije naišao na dobrodošlicu kritike - iznosi Bošnjak, saopštavajući skoro nepoznati detalj iz karijere slavne Silvane Mangano (1930-1989), glavne junakinje u “Oluji”.

Ova italijanska i svetska filmska diva, sa statusom seks-simbola nakon pojavljivanja u čuvenom filmu “Gorki pirinač” iz 1949, tvrdi Bošnjak, nije oduševila Banaćane. Štaviše, bili su razočarani njenim izgledom - nekako im je bila mršava, sa skrivenim oblinama... - Čenćani su se već tada uverili šta sve film može - zaključuje učitelj Deja, a savremenici pravljenja filmova i danas tvrde da niko nije bio ravan našoj Bebi Lončar, koja je takođe tih godina snimala u Banatu.

Milinko Đorđević, hroničar iz Stajićeva, kaže da je najviše filmova snimljeno na Tiganjici i da su statisti uglavnom bili iz Stajićeva. Pored zahvalnog terena, prostranih ravnica na kojima su se snimale masovne ratničke scene, ovde su filmadžijama naruku išli jeftini statisti i ostali koji su bili angažovani. Pune ruke posla imali su stolari, tesari, kovači, bravari, sarači. Trebalo je podići na stotine kulisa i paravana, ovde je za potrebe filma pravljen i čuveni trojanski konj...

- Filmska industrija dosta je vodila računa o trošenju novca. S obzirom na to da su kod nas troškovi snimanja bili mnogo niži, to se brzo pročulo i mnogi su odmah pohrlili. Takođe, bilo je puno ljudi kojima je bila velika čast da se pojave u nekom filmu kao statisti. Za honorar nisu ni pitali, a filmadžije su zadovoljno trljale ruke - objašnjava Milinko, koji je sa suprugom bio statista u nekoliko inostranih koprodukcija.

Producenti su angažovali “specijalce” koji su radili na pronalaženju statista, a ljudi su se rado odazivali. Kada se još pročulo i da se statiranje dobro plaća, nastala je prava pomama i svi su želeli “na film”. Svi su znali čoveka sa kožnom torbom koji je svako veče isplaćivao glumce, koji su se samo kretali i nisu imali replike. Jedna je cena bila za pešadinca, duplo veća za konjanika, a trostruka za konja. Seljaci su ih iznajmljivali, a oni koji ih nisu imali ustupali su štale za smeštaj riđana dovođenih iz celog Banata...

Na prostoru Tiganjice snimani su uglavnom istorijski filmovi. Od mnogih glumaca koji su okusili banatsku prašinu, svakako najviše pažnje početkom šezdesetih privlačio je mišićavi Stiv Rivs (1926-2000). Ovaj američki bodi-bilder, preteča Stelonea i Švarcenegera, bio je ljubimac tadašnjih dama koje su “ludele” za njegovim bicepsima. Na vrhuncu karijere, Rivs je bio najplaćeniji glumac u Evropi, a proslavila ga je uloga Herkulesa i filmovi sa mačevima. Onaj o padu Troje nastao je u Banatu, sa statistima iz Stajićeva.

- Ostala je legenda da je glumca, izuzetno snažnog bildera, u rvanju između dva snimanja, pobedio jedan brka iz Orlovata... A iz Zrenjanina su hrlili autobusima, biciklima i motorima da vide Herkulesa i kako se to snima film - svedoči Đorđević.

Po banatskim poljima na konju je jezdio i Omar Šarif (1932-2015), legendarni filmski Lorens od Arabije i doktor Živago. U “Džingis-kanu” glumio je mongolskog vladara i vojskovođu. Svi njegovi vojnici bile su Lale iz Stajićeva, Perleza, Orlovata, Tomaševca, Čente, a pitomi predeli uz Begej zamenili su azijske stepe... Osamdesetih godina, poznati zrenjaninski novinar Đorđe Berar podsetio je sugrađane na još jednog slavnog glumca koji je bio njihov gost u vreme dok je “punom parom” radio “banatski Holivud”.

Reč je o Džonu Forsajtu (1918-2010), koji je zahvaljujući ulozi Blejka Karintona u TV seriji “Dinastija” stekao svetsku slavu. U leto 1958. Forsajt je u “Kaštelu” u Ečki snimao film iz prošlosti stare Rusije “Dubrovski”. Partnerka mu je bila ništa manje slavna Rosana Skijafino. Poput njih dvoje, i mnogi drugi poznati glumci koji su ovde snimali filmove, kasnije su isticali da se rado sećaju predela ravnice i pitomih Banaćana, kao i brojnih anegdota sa snimanja.

- Forsajt se kod nas “navukao” na “pijanog” šarana i alasku čorbu, a oduševljavala ga je šljivovica “čačanka”. Kao uspomenu, poneo je platna zrenjaninskog slikara Tivadara Vanjeka - napisao je Berar u tekstu iz 1984, bez sumnje preteči novinarskog žanra koji se danas zove “život zvezda”.

Mada pouzdanih podataka nema, s obzirom na to da su se u mnogim filmovima u okolini Zrenjanina snimale samo pojedine scene masovnih borbi, prema nekim proračunima na Tiganjici, u okolini Perleza, Čente i Ečke, nastalo je više od deset filmova. Procena je i da je statiranjem bilo obuhvaćeno oko 20.000 ljudi! Sredinom šezdesetih, snimljeno je i nekoliko špageti vesterna koji takođe svedoče o holivudskim tragovima u Banatu. Poput etno-parka “Tiganjica”, koji je osmislio pokojni turistički radnik Ljubiša Ostojin, a realizovali ga njegovi sinovi. Na ulazu u čuvenu “Carsku baru” podigli su objekte sa drvenom tvrđavom koja podseća na filmsku prošlost Tiganjice.

PIVO ZA ODŠTETU

Među brojnim anegdotama sa snimanja svakako je interesantna ona o izvesnom Miletu Nenadovu, koji je dobio odštetu za pad s konja i povredu, a na kraju tražio i pivo!

- Moram da proverim da li me boli lakat kad naginjem flašu - pravdao se Mile producentima.

DOGOVOR UZ VISKI

Jova Žicar, seoski namćor iz Stajićeva, jednom je sav ozbiljan stao pred filmsku ekipu i preteći negodovao što snimaju na njegovom privatnom posedu. Znajući za iskustvo iz svojih zemalja, uplašene filmadžije poželele su odmah da se dogovore s njim kako bi nastavili rad. Bilo je dovoljno nekoliko čašica viskija, pa da im Jova “dozvoli” snimanje...

BAKA OPLAKALA “MRTVOG” UNUKA

Kada je sniman kadar “Džingis-kana”, u kome je Omar Šarif sa konjanicima trebalo da bude napadnut u šumi, statista je istrčao pred njih i na zaprepašćenje reditelja počeo da viče i da ih upozorava. Nije u tom trenu bio svestan šta je film, a šta realnost, pa se “malo” zaneo... A šminkeri su toliko dobro “masakrirali” mrtve, da je jedna bakica posle snimanja bitke naišla na “mrtvog i krvavog” unuka statistu. Toliko ga je upečatljivo oplakala da je reditelj naredio da se to snimi.