Meni je mene, ponekad, žao

KAD god se govori i ko god da govori o Novom Sadu i Vojvodini, nemoguće je da ne pomene Draška Ređepa. To je čovek koji je obeležio vreme. Bio je sve: profesor, mađioničar, političar, rodoljub, izdajica, revolucionar... Apsolutno, sve! Čovek velikog formata! Ni od čeg je napravio nešto. Jednom sam mu održao zdravicu: "Sreća je tebe poznavati, a nesreća je imati tu sreću".

Sa ovom posvetom iz uvoda u kafansku sociologiju čuvenog vojvođanskog ugostitelja Đorđa Stanisavljeva, poznatog Bate Pežoa, krenuli smo, iznenada, u susret saputniku vremena, sačuvanog "usred srca" - dr Drašku Ređepu.

- A, šta da vam pričam? Sve sam svoje ispričao - odgovorio je na našu molbu da bude sagovornik "Novosti". Ali, pristao je, priznajemo, više zbog dugotrajne ljubavi i poverenja u naš list, nego da udovolji želji novinara da potpiše priču sa ovim, zaista izuzetnim čovekom pouke i poruke: "Ničije ponašanje ne sme da ima prevagu nad životom".

- Ne sme - ponovio je i odmah preporučio da bi "baš bilo lepo kada bismo se okrenuli mladim ljudima, stvaraocima. Njima je potrebna pomoć, u mladosti, kako ne bi ni oni ni vi žalili za propuštenom prilikom da ih podržite". Uputio nas je u upravo otvorenu izložbu mlade Novosađanke Sunčice Marković, koja je svoje radove predstavila u Vindzoru, u Kanadi, a to je u medijima ostalo nezabeleženo.

U tome i jeste veličina Draška Ređepa. U tome su ga i prepoznali mladi poslenici vojvođanske i srpske kulture. Oni se, danas, okupljaju u njegovom domu, u novosadskoj Ćirfranovoj ulici... da ih poduči šta je dobro, a šta loše. Ali i da ne bude usamljen, posle nedavnog odlaska njegove ljubavi, supruge Jelke, s kojom je proveo pola veka.

Ova veza sa uspomenama, usred srca, opredelila je našeg sagovornika da za "Novosti" ispriča do sada neispričano. Svoju mladost i mladost Novog Sada, u kome su, nekoliko je puta ponovio, sve njegove ljubavi, sve njegove tuge kojih se ne oslobađa i koje iz njega, spontanog kakav je vazda bio, pokrenu: "Meni je mene, ponekad, žao".

Evo te priče, začinjene žaokama svojstvenim nikom, kao Drašku Ređepu.

- Kako su prolazile godine, u našim kontinentalnim, takozvanim istorijskim varošima, Stepančikovo, iz proze Dostojevskog, sve više i totalnije postajalo je mantra za ograničenost svake vrste. U tom okruženju ustajalosti i dremeža u budžaku, neprikosnoveno je vladao Foma Fomič, drveni filozof, legenda bez pokrića. Palanački mudrac nad mudracima. Sudio je svima, od Orfelinova i Ugrinova.

- E, baš tako, i baš na vreme, te daleke 1954. Novi Sad je bio uspavani grad drugog reda, sa dotrajalim, nekadašnjim peštanskim tramvajima, pokislim peronima malenog kolodvora, zvonjavom sa crkvenih zvonika prema kojima je Andrićev razgovor vera u Sarajevu bio skoro naivan. Bajkovit do srži.

I baš te godine desilo se i u prestonici srpskog romantizma nešto što je slutilo promene. U Srpskoj Atini sve sa tradicionalnim korzoom i nedeljnim porodičnim ručkovima dokonosti, otvoren je Filozofski fakultet. Odjednom se nešto pomerilo... Tih jedva tri stotine studenata kao da je potiho, ali bitno, izmenilo ritam varoši sa jedva sedamdeset hiljada stanovnika. Jelka i ja smo bili u tom naraštaju. U sivoj izmaglici, ali sa neponovljivim ljubičastim sumrakom, koji jedino ovde može da opčini.

- U prvoj generaciji Filozofskog, sve sa beogradskim gostujućim profesorima, koji su se čudom čudili zvonjavi novosadskih subotnjih zvona, poput onih Arabljana što su se zatekli u Konstantinopolju usred podneva u 14. veku, i nenavikli bili zaprepašćeni anđeoskim zvucima romejskih hramova. Smešten u zanovljenoj palati banke na Trgu slobode, fakultet je bio čas strano telo, čas staro zdanje. I nedaleko od njega na adresi Ulice Jovana Subotića pojavila se najpre stidljivo, a kasnije bučno, tribina mladih. Naš Petefi kružok sa besedama o modernizmu i realizmu, ali i drugim čudesima umetnosti. Naš Prado.

- Stari somot u poslastičarnici nekad zvanoj "Dormšteter" bio još iz vremena "hladnih dana" Tibora Čereša i Novosadske racije iz 1942, koju su i moja Jelka i Danilo Kiš preživeli u ovoj istoj mojoj sad Ćirfanovoj ulici, ali zapravo Ulici kestenova... Tiha, prašnjava toplina prepodnevnih projekcija u bioskopima koji su se od "Narodnog" do "Jadrana" gusto tiskali u starom jezgru grada. Bife "Dingač" u "Dunavskoj", sve sa dalmatinskim vinom bogatog pedigrea, večito pun...

- Engleski štofovi, oni predratni, sad prevrnutog lica bili su još uvek na ceni, a u Žutoj sali hotela "Vojvodina", sve sa starim konobarima i ponekim Grkom naišlih iz redova Markosovih izbegličkih partizana, jela su servirana na graviranim tanjirima od cinka. Onakvim koje pominje Peđa Milosavljević na stoletnoj hrastovini španskih granada. Možda su to bili potomci onih aristokrata koji su preuzimali nacrte Manasije, kao predloške za gradnju vlastitih zamkova.

- Najpopularniji liričar bio je Dobriša Cesarić, a Crnjanski se čitao krišom. Veliku staru čitaonicu Matice srpske, tad prepunu, vodile su gospođe Čerevicki i Tišma. (Svakako je reč o Sonji, jedinstvenoj ljubavi i supruzi znamenitog pisca, čije prve knjige pesama, ako se ne varam, niko sem mene nije prikazao). Novosadska posla! Malograđanima je "naš Šaca" bio odviše blizu da bi mu se divili. Sve kao navijeno. Kao u Hofmanovim pričama. Ponašanje je imalo prevagu nad životom.

Zagrljaj je bio život Jelke i Draška Ređepa

- Bilo i vreme velikih ljubavi i oduševljenja. Ono Cesarićevo, da bi mogla da nam se desi ljubav, ovde se Jelki i meni desilo izazovno, od prve. Ista generacija, isti strogi ispiti kod Petra Đorđića o srpskoj ćirilici i staroslovenskom jeziku. Pamtim Jelkin crveni džemper, jedre grudi i oči, koje ni danas ne prestaju da me prate i štite, svakako su moj univerzitet osećajnosti prvoga reda. Izvan svih žala i mistifikacija... Tako sve moje ljubavi počinju Novim Sadom.

On više nije nalik na selo Stepančikovo. Niti su mu Foma Fomič i njegova mala pamet potrebni.

SNOBIZAM BANALNE VRSTE

NEPRIKOSNOVENI novosadski ukusi preziru banalnu priču o severnoj našoj vikend-pokrajini. Novosadsko zadužbinarstvo je anegdotično. I u najboljoj rasveti Marije Trandafil. Ali se ipak preteruje sa snobizmom banalne vrste. Nisam baš siguran da je Milena Zupančičeva, velika slovenačka glumica, bar sedam puta bila dobitnik Sterijine nagrade, a da je Novi Sad jedva promolio svoj zavičajni oreol laureta Zmajeve nagrade tek kad ju je dobio Negrišorac. Da li to znači, pitaju me fanovi, da ni Zmaj rođen u novosadskoj Zlatnoj gredi, da je nekim slučajem živ, ne bi nikad dobio Zmajevu nagradu?