Od vašara samo licitarsko srce!

Vašar, sabor, panađur - razni su nazivi u različitim delovima Srbije, vekovima su bili stecište naroda, prava slika i prilika života. Na ovim svetkovinama, o velikim verskim praznicima, kad je "crveno slovo", nekad, zanatlije su nudile svoje proizvode, vrteo se ringišpil, najveća atrakcija za staro i mlado, sve generacije okupljale su se da vide, ali i da budu viđene. A danas vašari, kakvi su nekad bili, postali su retkost.

Tek ponegde na tezgama, na vašaru, posetioci mogu da kupe proizvode limara, opančara, licitara, bombondžija, voskara, bozadžija, kazandžija, grnčara... Novo doba menja i vašare, pa se na tezgama, barabar uz licitarska srca, šećernu vunu, opanke, često mogu videti mobilni telefoni i oprema za njih, tehnički uređaji, alati, delovi za automobile, kozmetika...

- Vašar i treba da bude komercijalan, jer se radi o klasičnoj trgovini - kaže arhitekta Dragan Feldić, hroničar Požarevca. - Zbog toga i nema velike razlike između današnjeg i nekadašnjeg vašara u Požarevcu. Održavaju se na istom mestu, na isti način, sa istim ciljem - da se zaradi.

Požarevac je poznat po Ivanjdanskom vašaru, koji se decenijama održava na prostoru između Hale sportova i Gradskog hipodroma. Bude i više od 20.000 posetilaca, po čemu je odmah iza najvećeg - Šabačkog vašara. Jedino je promenjen datum održavanja - nekad je bio na Petrovdan, a danas na Ivanjdan, prema odluci vlasti posle Drugog svetskog rata. Vašar u Požarevcu datira od sredine 19. veka.

- Nekad sam na vašaru prodavao frule, moglo je da se lepo zaradi, a danas ljudi nemaju para - priča meštanin Miroljub Panić. - Sadašnji prodavci vele da je promet slab, a zakup mesta skup, ne samo u Požarevcu, nego svuda u Srbiji.

Požarevljanka Ljubica Kostić, koja je ušla u devetu deceniju, živi u blizini vašarišta, živo se seća sabora iz svoje mladosti. Posle Drugog svetskog rata najviše se prodavala stoka, robe je bilo vrlo malo, u ponudi je bilo samo ono što se napravi po kućama ili u zanatskim radionicama. Bilo je ringišpila, ali ne i gužve kao danas...

Od formiranja nove srpske države u 19. veku vašari su sve više dobijali na značaju jer se trgovina, u početku, samo na njima i odvijala. Na pogodnim geografskim i privrednim lokacijama pojavljivali su se panađuri, koji su doprineli poboljšanju dotad slabo razvijena razmena robe između sela i varoši. Najveći panađuri održavani su u Valjevu, Ćupriji, Topoli, Karanovcu (Kraljevu), Požegi i Zaječaru.

- Na vašarima u kolubarskom kraju, odnosno panađurima u Valjevu, nekada je bilo toliko prodavaca stoke da igla nije mogla da padne - priča starina Dragoljub Petrović, domaćin iz Kačerskog kraja. - Imućni domaćini nisu samo trgovali, već su i razgovarali, bistrili politiku, prepričavali dogodovštine. Potom, uspešno obavljenu trgovinu stokom po običaju "potvrđivali" su u kafani, uz pečenje, rakiju, muziku... A kupoprodaja stoke, naročito ako je u pitanju bio par dobrih volova ili konja sa fijakerom, bila je prvorazredni događaj. Dešavalo se da onome ko dobro proda volove ili konje pojede ćar vajdu. Ostane u kafani do fajronta, parama kiti muziku do zore. Za takvog se govorilo da je popio konje i volove. Zaradu su gubili i na kartama.

Mionica, varoš u Kolubarskom okrugu, jedna je od retkih u Srbiji koja je očuvala tradiciju stočnih vašara. U Mionici ih ima čak 14 u toku godine.

Pirotski vašar decenijama je najveća narodna svetkovina u ovom delu Srbije. Do polovine prošlog veka, za Staroplanince to je bila prilika da dođu u grad, prodaju stoku, kožu, vunu, pazare poneko bure ili kacu, kamenu so i probaju bostan, a za devojke i momke da tih dana, posle napornog danonoćnog pešačenja sa planine, dođu, prošetaju, kupe neku sitnicu, vide i budu viđeni. Prispevali su i poslovali, kažu stariji Piroćanci, matrapazi i cirkuzanti iz Sofije, Makedonije, sa Kosmeta. Ugovarala se prodaja stoke i kačkavalja sa veštim tamnoputim trgovcima iz Soluna, Istanbula, Vidina.... Tako je bilo do Drugog svetskog rata. Pedesetih i šezdesetih prošlog veka, kada je u ovaj kraj stigla struja, polako su počele da pristižu novotarije savremenog sveta, pa vašar postaje mesto pre svega dobre zabave.

- Još mi u ušima odzvanjaju poruke vlasnika cirkusa, putujućih zooloških vrtova u preuređenim autobusima, kreštavi glasovi znojavih kafanskih pevačica sa dairama koje biju u debele kukove i igraju po flekavim stolnjacima, snažnih momaka koji su tukli aparate "snagomere" - priseća se Hristivoje Ristić (85). - Ostao mi je u sećanju glas koji sa zvučnika promuklo poručuje: "Za dinar ne možete kupiti ni kuću ni vola, ne možete sesti i dobro se najesti, ali možete videti ženu sa vratom od dva metra, vuka sa planine Belice koji je zaklao stado ovaca i pride čobanina, zmiju od tri metra, majmuna iz Amazonije i opasnog medveda Miška. Navali narode, dinar para kuću ne obara"! Zahvaljujući ovakvim reklamnim porukama i agresivnom "marketingu" svetina se tiskala u prašini ispred šatri, dok su džeparoši i secikese vrebali svoje pripite žrtve kako bi ih ojadili.

Danas, veli Hristivoje, sve se promenilo - narod kupi poneku drvenariju više za uspomenu, vazu, ćup ili saksiju. Deca se zabavljaju na ringišpilima, dok stolarske radionice iz okoline Leskovca nude kauče, viseće kuhinje, čiviluke i drvene kašike. Najviše je plastičarskih tezgi i majstora za mekike, koje su glavni specijalitet već decenijama. Tu je i čuveni "zid smrti". Od 1945. pa do pre desetak godina pirotski vašar je organizovan 8. septembra, a onda je vraćen stari datum - 28. avgust, Velika Gospojina.

Jovan Cvijić opisao je da se na saboru koji se drži kod seoske crkve seljaci grupišu: imućne porodice imaju oko crkve sobrašice (saborske kuće) u kojima primaju goste. Sabor je mnogo više od reprezentativnog događaja: na saboru je sve ono što život čini životom... Vidiš starca koji se priklanja pred obrazima božjih ugodnika, vidiš staricu koja celiva ikonu i kiti je zelenim bosiljkom, susretneš oca koji po saboru merka za sina devojku, vidiš majku koja razabira rod i dom onih što joj se javljaju za ćerku.

- Ovi su sabori u nekome pogledu Srbima ono što starim Grcima behu Olimpijske igre - zapisao je Cvijić.

Promenilo se vreme, menjaju se običaji, vašari ostaju, ali ni oni nisu ono što su bili.

I ŠABAČKI RUMSKOM DA POZAVIDI

Hoćemo li u Šabac na vašar? Ne-će-mo. Ovog puta, idemo preko puta auto-puta, koji deli Mačvu i Srem. Na vašar u Rumi. Idemo da se provedemo. Manje opisan, a ništa manje živopisan, priznatiji ili šareniji od šabačkog. Tradicija rumskog vašara, u srcu Srema, i u njemu licitarskih srca, ogleda se u više od 260 godina postojanja. I tako svakog trećeg u mesecu. Ispod rumskog vašarišta, a na bregu, svašta se valja. Nema čega nema, može samo da nestane.

I do dana današnjeg na vašar, još u cik zore, dolaze seljaci, ali i nakupci, koji prodaju ili kupuju stoku. Zato ga neki "krste" kao - stočni. Najveći u Srbiji i okruženju. Trguje se i traktorima, prikolicama, kukuruzom, paprikom... Svaka roba nađe kupca.

Atmosfera vašarsko-poslovna. I vesela. Tu su i pevači i trubači, mađioničari, kelneri i kuvari, ali i umetnici koji bazaju za inspiracijom. Vašardžije iz čitave Srbije, ali i iz Republike Srpske, pa čak i iz Makedonije i Slovenije! I, ko zna odakle sve.

I sve je kao u pesmi Đure Jakšića, gde sin moli oca da mu kupi pečenja jarećeg. I još više. Ta tamo ima šta `oćete. Da l` ste za šunku, kulen, sremačku ljutu kobasicu, slaninu "kao puter", mesnatu pa lepu, očima da je jedeš. Ili vino - `ladno, al` mlogo.

Najduže se zadržavamo na stočnom vašarištu. Ne bi se reklo da stoka ide kao alva, vašarska - ćeten-alva.

Kako je dan odmicao, sve je bolje išla stoka "mrtve vage", što cvrči na ražnju.

Iz mnogih šatri trešti sve i svašta. Ali, tu su i neizbežni tamburaši i sremački bećarci. Oni, malo bezobrazni.

Šatori se polako sklapaju, vašar se sutra seli u novi grad. A Ruma čeka sledeći treći u mesecu.

(I. LOVRIĆ)