NA putu je bilo blata, nanetog zaprežnim kolima. Put je bio vlažan, ne od kiše, nego od izmaglice. Da je padala kiša, ona bi to oprala. Mirko Popović, koji je pre nas krenuo drugim kolima, pričao mi je da u životu nije imao težu vožnju. Došlo je do klizanja vozila. Vozač je naglo okrenuo na desnu stranu, verovatno je osetio da ćemo da skliznemo sa puta, pa je zatim okrenuo volan na levu stranu. Sećam da je pokušao da ispravi vozilo, i da se ponovo vrati na put. Međutim, točkovi su već bili u vazduhu i ja sam imala samo predstavu loma...

Odmotava se magnetofonska traka. Prostor ispunjava glas Olge Živković, saveznog i republičkog poslanika, visoke funkcionerke Komunističke partije Jugoslavije. Ona je bila saputnica Slobodana Penezića Krcuna u automobilu koji je tog kobnog 6. novembra 1964. sleteo sa Ibarske magistrale i preživeli svedok njegove smrti. Aprila 2012. godine snimio ju je istoričar Milorad Iskrin. Do sada neobjavljeno svedočanstvo razvejava teorije zavere o kraju najkontroverznije ličnosti epohe Josipa Broza Tita.

Istoričar Iskrin je razgovor sa Olgom Živković snimio u njenom beogradskom stanu. Nedugo zatim, Olga je umrla. Činjenica da je Krcuna i njegovo okruženje odlično poznavala može biti uverljiv prilog teoriji da je za smrt general-pukovnika, prvog načelnika Ozne, šefa Udbe, predsednika Izvršnog veća Republike Srbije i narodnog heroja - "krivo" blato na Ibarskoj magistrali.

Tog dana, zajedno sa visokim republičkim funkcionerima Svetolikom Lazarevićem Lazom, Ljubomirom Mijatovićem i Olgom Bošković, Krcun je krenuo na Sresku konferenciju Saveza komunista u Titovom Užicu. Lazarević je poginuo, a Olga je u kolopletu srećnih okolnosti ostala živa nakon što je vozilo udarilo u drvo.

* Istoričar Milorad Iskrin i Olga Živković u Beogradu aprila 2012.

- Kada sam sela u auto, stavila sam kaput preko nogu i to mi je spasilo kolena. Ljubo Mijatović je razbio čašicu na kolenu. U jednom momentu sam osetila, pri povratku u Beograd, da mi curi krv na vratu. Pogledam Ljuba, koji je sedeo do mene, isto krvav i pita me: "Šta ovo bi"? Ja kažem: "Ne znam"! A šofer drži desnom rukom volan, a levom rukom udara u koleno i viče: "U, šta bi"! - nastavlja se Olgino svedočenje. - Ja sam bila pri svesti i kazala sam šoferu da nas vozi ili u Vojnu bolnicu ili u bolnicu "Dragiša Mišović". Tada sam ponovo izgubila svest. Kasnije sam saznala da su nas smestili u kola, koja je Lazarević (Svetolik) dobio u Skupštini Srbije. Tim kolima smo mi trebali da idemo kad se završi konferencija Saveza komunista u Užicu, na svečanu sednicu Skupštine opštine Ivanjica.

U ostatku razgovora Olga uglavnom govori o pripremama za put u Užice. Ništa sumnjivo se nije dešavalo, a čak se do poslednjeg trenutka nije ni znalo ko će kojim automobilom ići na put.

POSLEDNjI RAZGOVOR U AUTOMOBILU

- Kako smo seli u auto, počeli smo razgovor o privredi u našem kraju. Kažem kako mi je Spiro Žunić rekao da nikad lakše nije dobio sredstva. Krcun će na to: "E vala, vi Ariljci dobiste sredstva u minut do dvanaest"! Misleći na sredstva za razvitak industrije, pogon "Cvete Dabić" i za Sitaru u Arilju. Oko Sitare su mnogo bili zainteresovani on i Nikola Ljubičić - seća se Olga poslednjeg razgovora sa Krcunom. - Čak je jednom Ljubičić u Skupštini u Užicu rekao Peru Antonijeviću i Mileti Ješiću: "Slušajte vi drugovi, nije Valjaonica vaša prćija. To je jugoslovenska investicija". Oni su smatrali da sve to treba da bude u Užicu. Sitara je mnogo uticala na ukupan razvoj Arilja...

- Krcun mi je rekao da neće ići sa nama u Užice, već će ići Švabić (Mihailo). Kasnije, Krcun mi je rekao da će ipak ići u Užice, a da Švabić neće ići. Bio je konkretan, i kazao je: "Sakupite sve poslanike iz našeg kraja, koji će da idu na konferenciju, i dođite dole kod mene, pa da idemo zajedno"! Ja svima kažem da će Krcun da ide sa nama zajedno. Oni su se obradovali, jer smo ga svi voleli - govorila je Olga. - Rekao je da sa njim mogu dvoje. Odmah je dodao: "Pa vala, velika su kola, moglo bi i troje"! Odmah je dodao da bi mogli sa njim da pođu Lazarević, Ljubo Mijatović i ja. Polako pođemo na izlaz. Tu su bili i poslanici iz Priboja i Prijepolja, kojima se obratio Krcun sa rečima: "Ajte vi komšije, idite ovim drugim kolima"! Ta kola su bila određena za poslanike iz Arilja, Ivanjice i Užica, pa nas je Krcun preuzeo u svoja kola. Nas troje smo se dogovorili da ja sedim u sredini sa Ljubom i Lazarevićem. Krcun će sesti napred. Krcun me je pitao kako podnosim vožnju. Ja sam rekla da sam stalno na putu Užice - Beograd i da sam navikla. Bila sam poslanik u Saveznoj (Veće naroda) i Republičkoj skupštini i bila u Odboru za budžet Savezne i Republičke skupštine. Krcun je insistirao da sedim napred, jer su kola velika, pa možda će "ljuljanje" izazvati mučninu. Ljubo je seo sa leve, a Svetolik sa desne strane, a ja u sredini. Krcun je seo pored vozača...