Kolonci moga srca i mojih snova

NOĆAS sam opet sanjala da sam u Miloševcu. Sve je bilo kao onog dana kada su me doveli. Kiša je padala, ja nisam umela da se sklonim. Počeo je da pada i grad, ja sam i dalje stajala... Kad nemaš mamu i nemaš tatu, i grad pada direktno na tebe... Onda vidim: ti trčiš otuda iz Kolonije. Već sam u tvom zagrljaju. Unosiš me, uvijaš u ćebence i govoriš: "Dušo moja, nisi ti sama na svetu".

Tako se Rade Jovanović, socijalnog radnika nekadašnje Kolonije, današnjeg Centra za prihvat i usvojenje dece bez roditelja, seća Latifa Pereza, danas uspešna žena u Kanadi, a krajem sedamdesetih - siroče sa Kosova, koje je u malenom pomoravskom selu lečilo rane detinjstva.

Izbačena iz krila bioloških roditelja, našla je utočište i toplinu hranitelja, stasavala i školovala se. Udala se i put ju je odveo tamo gde je, uprkos daljini, greje toplina dlanova sa kojih je uzletela.

Miloševac kod Velike Plane, u centru nas čeka Rada Jovanović. Danas penzioner sa četrdesetogodišnjim stažom u misiji plemenitosti: da dočeka, prihvati, uteši i pripremi tuđu, zaboravljenu decu, razmesti ih po hraniteljskim porodicama. I da te iste porodice, takođe pripremi za nove članove domaćinstva. Uputi ih u to kakva im deca stižu, sa kakvim potrebama. Da izvaga jesu li ta nova dečja utočišta sasvim sigurne luke za novu plovidbu u budućnost.

- Nikad nisam razmišljala o tome da bi bilo dobro da vodim kakav lični dnevnik - govori Rada Jovanović. - Da jesam, bio bi to zaista čudesan roman. O deci sa nikad zaraslim ranama njihovog detinjstva, o vremenu kroz koje je prolazio ovaj centar, o susretima, rastancima... O nama, mojim kolegama koji su svoje privatne živote podredili generacijama mališana koji su stizali u Miloševac. O njihovim porodicama za kojima smo tragali, a mnoga naša deca ih nikada nisu upoznali. Bio bi to roman i o ovdašnjim hraniteljima s kojima se većina dece neraskidivo vezala. Ja ta dečja lica pamtim. Sanjam ih. Ona su u mome srcu i u mom snu.

Stamena i stabilna, ova žena koja je, kaže, i u najbolnijim trenucima prijema nebrojenih dečjih transporta morala da potisne emocije i podredi ih struci - čini se da bi se sad, upravo sad, rasplakala za sve one dane kada je morala da, zbog dece i hranitelja, stegne srce.

- Ma plakala sam, jesam, samo da me ne vide - govori. - Sećam se, kada su me odredili da našu malenu Jugoslavu, Jugu, devojčicu iz tadašnjeg Titograda otpratim u Višegrad. Ona je bila dete sa problemima u razvoju, a u Višegradu je tada bio ženski dom za takvu decu. U automobilu centra sedele smo pozadi. Držale se za ruke... Ne znam ko je koga čvršće držao: ona mene ili ja nju. Znate, ta deca sa posebnim potrebama imaju posebnu snagu emocija koje obuzimaju i koje obaraju, koliko god da si jak, koliko god da te struka osposobila da budeš profesionalac, ne možeš a da ne poklekneš... Juga je ostala u Višegradu, a ja, čim sam izašla iz tog doma, počela sam da jecam. Sve me živo bolelo. Čitavo telo. Jecala sam do Užica...A kako je, možete li da zamislite, tek kada se deca vežu za hranitelje. I oni za njih. Ti rastanci su najbolniji. I ti trenuci su se i u moj život duboko urezali.

Rada Jovanović sa hraniteljicama u svojim prvim danima kolonije u Miloševcu

Rada Jovanović je ubrzo posle završenog fakulteta 1975. godine u Miloševac, u ovdašnju Koloniju došla na preporuku profesora Milorada Milovanovića, tada poznatog jugoslovenskog stručnjaka u socijalnoj zaštiti. Rukovodio se stari profesor time da je njegov izvanredni student, pouzdan i dobar čovek, a procenio je: i sa posebnim emocijama prema deci. Garantovao je da će opravdati njegovo poverenje. I, bio je u pravu.

- Ni ja se nisam pokajala, nikad - kaže nam Rada. - Vi možda možete samo da naslutite kolika je moja sreća kada se naša deca iz Kolonije, a kasnije Centra, jave da su uspeli u životu. Evo, pre neki dan ceo Miloševac je ispratio jednog od naših hranitelja, Sinišu Novakovića. I, da ste bili ovde, da vidite kolika je žalost mladića koji je odrastao u ovoj porodici. On je Admir Lojo, bio je kao njihovo dete. On je danas inženjer u "Fijatu". A Siniša i njegova supruga Zvonka su ga u svoju kuću primili sa flašicom mleka u ručicama, kada je pred poslednji rat stigao iz Sarajeva.

Priča stiže priču. Danima bi mogle da traju.

- Zamislite tu sliku: u jednom danu stigne nam po petoro, po sedmoro dece, svi iz jedne porodice - seća se Rada Jovanović. - Zbijaju se, maleni. Uplašeni, oči ovolike. Kako da ih razdvojiš. Kuda da ih razdvojiš. Može li isti hranitelj da primi sve. Stizala su deca iz cele bivše Jugoslavije... Bilo je potresno kada su ih, po završetku rata, tražili centri za socijalni rad iz raznih mesta bivše Jugoslavije. Tokom rata, hraniteljima nije stizala nikakva pomoć. Ali niko od njih se te dece nije odricao, ništa se tu nije promenilo. Oni su bili njihovi. I ostali njihovi... Ipak, najviše je u tim tužnim transportima, tokom ovih 40 godina staža, bilo dece rođene iz ljubavi. Ali, ta deca su tada, pa i danas u nekim našim sredinama, smatrana za sramotu familije: da devojka rodi, a nije udata... to je bilo strašno. Sigurna adresa takve dece bila je upravo ovde. Njih, najčešće, niko nikada nije potražio. Ali, ja sam ponosna na moj Miloševac. Ta deca su u hraniteljskim porodicama, ovde dobila krila, odletela. I uvek doleću. Vraćaju nam se. Mi smo im zahvalni za nezaborav, a oni nama za divne i dirljive uspomene.

Admir Lojo sa hraniteljima Zvonkom i sada pokojnim Sinišom

OD OSTAVLjENE BEBE DO DIREKTORA CENTRA

U MILOŠEVAC je pre više decenija u porodicu Petrović doneta beba Vojislav Pavlović. Dete, rođeno na livadi, koje nisu prihvatali roditelji njegove majke, a otac ga nije priznao. U Miloševcu je odrastao, školovao se, zaposlio u Službi društvenog knjigovodstva, potom je postao direktor Centra za prihvat i smeštaj. Vojislav Pavlović, pre nekoliko godina je sa ovog mesta otišao u penziju. Živi u Velikoj Plani u sreći svoje porodice.