Vojvođanske priče: S tetkom na tvist i bugi-vugi

IGRANKE, kao društveni fenomen, obeležile su i u “srpskoj Atini” duh vremena od polovine prošlog veka, do pred kraj sedamdesetih godina, kada se u domovima kulture, hotelskim foajeima i sportskim salama fakulteta i škola, plesalo uz “živu svirku”. Vreme u kojem su, kako današnji veterani plesa potvrđuju, “pogledi govorili više od reči”, bilo je začinjeno i pojavom modnih detalja, žipon sukanja, baletanki, šimi cipela, a nešto kasnije i prvih “leviski”.

Osnovu svega činili su orkestri, koji su, najpre, svirali na akustičnim instrumentima uz tek poneku električnu gitaru. To su bili takozvani “skraćeni” big bendovi, u kojima su uz ritam sekciju prednjačili klavir, truba, trombon, saksofon, i klarinet, a svirala se aranžirana muzika zasnovana na džezu, svingu, diksilendu, sa mnogo ritma i melodije, upravo za ples. Kasnije su se razvijali drugi žanrovi, kao nadogradnja, sve do rokenrola i rok muzike. Najčuveniji orkestri bili su “ABC” koje je predvodio Angelo Vlatković i kvintet Bogdana Dimitrijevića, sastavljeni od vrhunskih muzičara.

Mesta okupljanja bila su “Dom omladine”, prekoputa Futoške pijace, na uglu Ćirpanove ulice, u “Mrci” - studentskoj menzi u Bulevaru Mihajla Pupina, studentskom klubu u Vase Stajića, “Koreji” u Petrovaradinu, u Jovinoj gimnaziji, dvorcu “Eđšeg”, sali škole “Petefi Šandor”... Najčuvenije igranke su bile u Zanatskom domu u Pašićevoj ulici.

- Za mlađe srednjoškolce, okupljanje nedeljom je počinjalo od 16 časova i zvalo se “selo”, dok su studenti i odrasli dolazili od 20 pa sve do 24 časa - priča Jovan Adamov (74), ugledni kompozitor, koji je početkom šezdesetih godina svirao na igrankama. - U to vreme nije bilo poželjno uveče viđati maloletike bez roditelja na ulici. Prostor za ples je bio potpuno ispunjen, a devojke su dolazile u pratnji mama ili tetaka. Kada je neko od momaka tražio ples, najpre je usledio naklon devojci, a pogled je bio usmeren ka majci, kao molba za dozvolu. Sve je to bilo u skladu s moralom tog vremena.

Momci su mogli da prate devojke kući, ali - dva koraka ispred išle su majke ili tetke.

- U to vreme su postojale i “bande” koje su “branile svoju teritoriju” i ne baš s odobravanjem gledali da neko iz drugog kraja prati njihove komšinice i školske drugarice kući. To je bila čar tog vremena. Međutim, ipak je tada sve bilo bezbedno. Naravno, dešavali su se i obračuni, ali po posebnom kodeksu. Duh starog vremena karakterisao je visok moral - seća se Joca Adamov.

Repertoar: džez, sving, valcer, tango a kasnije tvist i bugi-vugi bit, sve do rokenrola, orkestri su svirali oko čas i po. A pred kraj dame biraju partnera za ples.

- Ako mlada dama priđe momku, to je bio poseban znak simpatije, ali i celovečernje iščekivanje mladića da li će im prići upravo devojka u koju su se zagledali. Takođe, bila je i praksa da se tokom plesa promeni partner, ali je taj manir sam od sebe odumro, jer su momci davali signale da nije baš poželjno preuzimati devojku na pola pesme. Naravno, na igrankama su se rađale prve ljubavi.

Sviralo se u hotelima “Vojvodina”, “Putnik”, kasnije u “Parku”... Orkestri su bili profesionalni, članovi obučeni u ista, ukrašena odela.

- Pojavom “Bitlsa” i “Rolingstonsa”, došlo je do revolucionarnih promena. Primat su preuzele električne gitare, bubnjevi i bas. Svirali su se hitovi koje smo “skidali” sa Radio Luksemburga, kao i pesme sa festivala San Remo. Tada je oživeo i donji hol “Studija M”, nosila se ležernija garderoba, a ubrzo su se pojavili i prvi disk-džokeji koji su od orkestara preuzeli ulogu - kaže Adamov.

U to vreme važno je bilo biti dobar muzičar, a kako naš sagovornik kazuje, pojavila se i nova generacija muzičara, pop i rok sastavi, koji su nastavili sa živom svirkom u drugačijem ambijentu, sa snažnijim ozvučenjem, novom ikonografijom, garderobom... I grao je kako ko hoće, došlo je novo vreme...

- Novi orkestri “Dečaci sa Dunava”, “Detlići”, orkestar gitariste Pere Bahuna, kao i nastupi Bilija sa svojim bendom, zatim “Neoplanti”, “Cvrčak i mravi”... I te igranke imale su osobenost i čuvale su mnoge vrednosti - napominje Adamov.

Urbana kultura je dolaskom rokenrola i električnih gitara, određivala i kodeks ponašanja i sistem vrednosti. Mladi su se družili i zabavljali u okruženju u kojem su bili važni drugarstvo i poštenje, kao i uspeh u školi, sportu, umetnosti...

U Novom Sadu tada je bilo desetak rok sastava koji su često svirali, pa je svake subote bilo po nekoliko igranki. To je bila glavna zabava za mladež. Važna mesta u gradu bila su i dva kluba - “Gajba” u ulici Vase Stajića i Tribina mladih.

SAČMO, DOBRODOŠAO U NOVI SAD

NOVOSADSKI diksilend bend je 1965. godine pred početak koncerta u hali Novosadskog sajma, dočekao čuvenog Luja Armstronga.

- U čast idola, izveli smo našu novu kompoziciju “Velkom Sačmo tu Novi Sad” upravo u trenutku kada je izlazio iz automobila. U njemu je proradila muzikantska krv, pa je uzeo svoju trubu, prišao nam i priključio se improvizaciji. To je za nas bio poseban trenutak. Bili smo presrećni što smo sa tadašnjim našim idolom svirali. Međutim, nismo na tome gradili imidž. To je bilo za našu dušu - seća se Jovan Adamov, koji je tada svirao kontrabas.

FIJAKERISTA KRAJ “CENTRALA”

U ZGRADI stare Pošte nalazio se znameniti hotel “Central”, izgrađen krajem 19. veka u stilu klasicizma i neorenesanse, a ispred njega prostrana letnja bašta, takozvana “saletl terasa” obrasla zelenilom. U hladu te terase leti su bile priređivane igranke za mladež, a uz baštu je bila i stanica za fijakere kojima su imućni Novosađani dolazili na igranke.