Albanski pogrom još nas tera sa ognjišta

STRAH i neizvesnost odavno su se uselili u naše domove i srca. Više se ne osećamo sigurnim ni u glavnoj ulici, tzv. gornjem delu Orahovca, pokraj Crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Jer, sem po sporednim uličicama, Albanci otkupljuju sve više naših, srpskih kuća i u samom centru "podeljene" varošice... Linija koja je svojevremeno odvajala srpski od albanskog dela Orahovca više ne postoji. Ostala je samo nada Srba da ćemo sačuvati "svoj" deo gradića.

Ovako govore malobrojni Srbi u Orahovcu, stacionirani u jedinoj preostaloj "svojoj" ulici. Iako su do martovskog pogroma 2004. godine verovali da će se i raseljeni sunarodnici vratiti, ne samo što nema povratka, već se i oni koji su ostali postepeno sele.

- Martovski pogrom, kada su demolirane sve srpske kuće u jednoj ulici, ostavio je neizbrisiv strah. Od tada, prodato je najmanje pedesetak srpskih kuća u Orahovcu, "otišle" su čitave ulice - priča nam Olivera Radić, profesor srpskog jezika i književnosti u ovdašnjoj gimnaziji, koja trenutno broji 15 učenika iz Orahovca i Velike Hoče, dodajući da je do 1999. godine orahovačka gimnazija brojala 140 đaka.

Osim iz Orahovca i Velike Hoče, Srbi su se iselili iz gotovo svih okolnih sela. Izgon je u stvari počeo još jula 1998. kada su Albanci napali obližnju Opterušu i Retimlje i zarobili sve srpske žitelje. Oslobodili su potom starce i žene, a tela pedesetak muškaraca su kasnije pronađena u obližnjoj pećini. Zatim su na Svetog Vasilija iste godine napali i selo Bratotin.... Danas je od oko 5.000 srpskih žitelja ovog dela Metohije iz 1998. ostalo njih oko 370 u Orahovcu i oko 600 u susednoj Velikoj Hoči.

Profesorka Olivera Radić sa svojim učenicima

Da Albanci na sve načine nastoje da isele i preostale Srbe, meštani dokazuju i nedavnim upadom u u dvorište Moravčevića, odakle su ukrali više od stotinu golubova.

- Te noći je bez prestanka padala kiša, a lopovi su iskoristili tmurno vreme, upali i razbili tri kaveza. Ukrali su mi 106 golubova, osam pobili, baš kao i desetak prepelica koje su pobacali po dvorištu. Te ptice čuvam od 2010. godine, donosio sam ih iz Beograda, Kraljeva, Vrnjačke Banje, više iz ljubavi nego zbog zarade - prepričava svoju muku Vladimir Moravčević (27), koji sa majkom Zoricom živi od 17.000 dinara njene penzije.

Mlađa žena, čija je kuća odmah pored crkve, ima svoju tugu. Njoj su i klupu "ukrali".

- Često sam sa prijateljicama sedela ispred kuće, ali sada nam ni to ne daju. Kada nas Albanci vide da sedimo, startuju automobile i kruže okolo - govori nam, skrivajući ime.

U Orahovcu je nekada put koji je od srpskih kuća do njihovih vinograda bio srpski. Albanci ovim drumom, vele nam Srbi, nikada nisu "imali ni posla, ni potrebe da idu u tuđe vinogorje". To više nije tako. Kada je lepo vreme, govore nam nađi malobrojni domaćini, "na korzou" su čitave albanske porodice.

Nije lako ni najmlađima, jer su im albanska deca uzurpirala i igralište nedaleko od Doma zdravlja. Nedavno, albanski dečaci su napali Nikolu Matića, učenika treće godine gimnazije.

- Otkako su se isprodavale okolne kuće, igralište koje su nekada koristila samo srpska, sada koriste i albanska deca. Zato je jedino mesto za igru naše dece ostala ulica ispod crkve, iako ni tu nisu sasvim sigurna - pričaju stariji i kao jedinu svetlu tačku navode odlaske u ovdašnji pravoslavni hram.

Srpski meštani u Orahovcu jedino su sigurni ako su zajedno i u dobru i u zlu

NEMAMO NI GDE DA SAHRANjUJEMO

OTAC Velja Stojković iz ovdašnjeg pravoslavnog hrama posebno ističe problem sahranjivanja svojih parohijana, jer na groblju formiranom u crkvenom dvorštu, gde su sahranjivani poslednjih godina, više nema mesta.

- Nedavno nam se upokojio Jovan Kujundžić koji je sahranjen na stotinu kilometara odavde na groblju u Zvečanu. Zbog nedostatka grobnih mesta, u crkvenom dvorištu novembra prošle godine bili smo primorani da pokojnicu baka Stanu sahranimo na starom gradskom groblju koje je stalno na meti vandala. Osim što ruše spomenike i lome krstove, po groblju bacaju raznorazno smeće, mrtve životinje - očajan je ovaj sveštenik.