Prokockana istorijska šansa

NEDAVNO, tačnije 26. aprila, navršila se 101 godina od jednog događaja koji će kod nas, u zavisnosti od političkih i ideoloških okolnosti, biti raznoliko tumačen i objašnjavan. Naime, tog dana daleke 1915. godine, predstavnici tri sile Antante (Velika Britanija, Francuska i Rusija) sastale su se u Londonu da sa Italijom dogovore uslove za njeno stupanje u rat na strani saveznika.

Početkom Prvog svetskog rata većina zemalja Starog kontinenta odabrala je stranu, ali ne i sve. Antanta i Centralne sile borile su se za naklonost Bugarske, Rumunije, Osmanskog carstva, a najviše za - Italiju. Za zemlju koja je imala oko 36 miliona ljudi, gotovo koliko i Francuska i izuzetan strateški značaj. Ona strana koja bi je pridobila direktno je ugrožavala epicentar protivnika. Zato Britanija, Francuska i Rusija sredozemnu kraljevinu uvode u "prvu postavu" Antante. Svesna svoje važnosti, Italija je tražila mnogo, i to je i dobila. Mnogo više nego od Austrougarske i Nemačke.

Za ulazak u rat na strani Antante, Italija je trebalo da dobije Trentino i južni Tirol do Brenera, zatim Trst, Goricu i Gradišku, deo Julijskih Alpa, čitavu Istru do Kvarnera, uključujući Volosko, Matulje i Kastav, Cres i Lošinj s nizom manjih okolnih ostrva, deo severne i srednje Dalmacije, od Lisarice i Tribnja na severu do rta Ploče na jugu, uključujući Zadar i Šibenik, pa ostrva u severnoj i srednjoj Dalmaciji, od Paga do Mljeta... Obećani su još albanska obala oko Valone sa ostrvom Saseno, Andalija i Dodekaneska ostrva u Maloj Aziji i proširenje kolonija u Africi.

Ovaj dogovor, koji će ostati zabeležen u istoriji kao Londonski ugovor, potpisali su markiz Marčeze Imperijali, ambasador Njegovog veličanstva kralja Italije, ser Edvard Grej, glavni državni sekretar Njegovog britanskog veličanstva za inostrane poslove, Pavle Camboni, ambasador Francuske republike i grof De Benckendorf, amasador Njegovog veličanstva cara svih Rusa.

LONDONSKI ugovor pored teritorijalnih interesa Italije definiše i teritorije koje je treblo da pripadnu Srbiji i Crnoj Gori. Zajedno sa delom obale koji je već pripadao Crnoj Gori, ovim zemljama je bila namenjena obala od reke Krke do reke Drim, uključujući Split i Dubrovnik, kao i ostrva Brač, Veliki i Mali Drvenik, Čiovo, Šolta, Jakljan i Koločep.

Osim toga, predviđeno je bilo da Srbija dobije Bosnu i Hercegovinu, Srem, Bačku i Slavoniju. Načelno je odlučeno, ali ne i precizno definisano, da delove Albanije dobiju Srbija, Crna Gora i Grčka.

Italija je bila protiv toga da se Srbija informiše o donetim odlukama, ali se saveznici nisu s tim složili i u zvaničnoj noti Srbiji su 4. avgusta 1915. potvrdili teritorijalno proširenje Srbije i Crne Gore. Međutim, srpska strana je još u martu 1915. saznala za detalje dogovora koji će biti potpisan u Londonu.

NIKOLA Pašić je bio upoznat i o datumu potpisivanja tajnog Londonskog ugovora i približno tačnim teritorijalnim koncesijama koje su bile obećane Italiji. Na njegovu reakciju nije trebalo dugo da se čeka. Samo dan posle potpisivanja Londonskog ugovora, 27. aprila 1915. Pašić je na sednici Narodne skupštine ponovio namere Srbije sadržane u Niškoj deklaraciji u kojoj je jugoslovensko ujedinjenje bio prioritetan cilj državne politike. Njegovo obraćanje nije bilo namenjeno samo poslanicima već i moćnim saveznicima:

- Uverena u rešenost celog srpskog naroda da istraje u svetoj borbi za odbranu svoga ognjišta i svoje slobode, vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak, da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kad je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca - rekao je tada Pašić.

Devet dana kasnije, 5. maja, šalje protesnu notu u London, Pariz i Moskvu i traži garancije za stvaranje jedne jugoslovenske države. Ovaj potez čelnog čoveka srpske vlade nije bio slučajan. Pašić je saznao da su Rusi predlagali da se stvore dve jugoslovenske države: jedna katolička od hrvatskih i slovenačkih zemalja, i druga pravoslavna, od proširene Srbije i Crne Gore. Ali velike sile, saveznice Srbije, nisu obraćale pažnju na njegov vapaj i jugoslovenski ratni cilj.

Engleska, Francuska i Rusija u leto 1915. tražili su od Srbije da Bugarskoj ustupi delove Makedonije, južno od linije Kriva Palanka - Veles - Ohrid, nudeći joj Bosnu i Hercegovinu, širi izlaz na Jadransko more, delove Banata i Srema, slobodni prolaz do Soluna i "teritorije koje osiguravaju dodir Srbije i Grčke". Ponuda, koja je u suštini rešavala i srpsko nacionalno pitanje i ispunjavala veliki san Srbije za izlazak na more, nije zadovoljila ni prestolonaslednika Aleksandra ni Nikolu Pašića.

Nikola Pašić i prestolonaslednik Aleksandar

NA UPORNO insistiranje iz Niša, u kome je boravila srpska vlada, o doslednosti u stvaranju jedinstvene države "troimenog naroda" prvi su reagovali Rusi. Iznenađen srpskim odbijanjem, Sazonov je poslaniku Kraljevine Srbije u Petrogradu Miroslavu Spalajkoviću rekao:

- Pa zašto ne tražite i Rim i Moskvu!

On je uporno ponavljao viđenijim Srbima sa kojima je tih meseci bio u stalnom kontaktu: "Zar je ikad iko posumnjao da je Bosna i Hercegovina srpska zemlja? Zato se rat ne može svršiti, a da ne obrazuje celinu sa Srbijom. Crna Gora je oduvek bila jedno s njom; zato će se i ona, kada se svrši rat sa Srbijom ujediniti u nerazdvojnu celinu. Srbija je tražila izlaz na more, e pa dobiće ga u širokoj pruzi na Jadranskom moru i Dalmacijom sa starim Splitom! Srbija će se tako moći srećna i zadovoljna razvijati... O Hrvatima i Slovencima ne mogu vam ništa reći. Oni se tuku protiv nas..."

Najkonkretniji i najizdašniji u ponudama bili su Britanci. Šef njihove diplomatije lord Edvard Grej je predlagao da se Srbiji, ukoliko ustupi traženi deo Makedonije, garantuje podela teritorije južno od Drave i Dunava, a na Zapadu do Zagreba, zatim, jadranska obala izuzev delova koji su već bili obećani Italiji. Po Grejovom predlogu, saveznici bi tako pomogli "ujedinjenje Srbije s Južnim Slovenima Austrougarske" ako to hrvatski narod bude izričito želeo.

Taj predlog podržala je i francuska diplomatija. U Rimu su, naravno, bili protiv. Italija je koristila svaku mogućnost da se ovi predlozi ostvare.

Nezadovoljan je bio i Pašić, koji izjavio da je za Srbiju "bolje da časno podlegne neprijatelju nego da ustupanjem svojih teritorija, pod pritiskom saveznika, stvarno učini samoubistvo".

Usledio je novi predlog, koji je Srbiji upućen u formi zvaničnog memoranduma, 16. avgusta 1915. godine. Njime su za Srbiju bile predviđene sledeće kompenzacije: Bosna i Hercegovina, Srem, Bačka, deo jadranske obale od Ploča do 10 kilometara južno od Cavtata, severna Albanija i Slavonija.

Miroslav Spalajković je bio veza sa Rusijom

PAŠIĆ i prestolonaslednik Aleksandar Karđorđević su i to odbili, pravdajući se da bi to odudaralo od Niške deklaracije i proklamovanih ratnih ciljeva Srbije o stvaranju Jugoslavije. I Narodna skupština Srbije 23. avgusta 1915. godine će taj njihov stav ozvaničiti i još jednom potvrditi svoje ranije odluke oko ratnih ciljeva i rešenost "da borbu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko-hrvatsko-slovenačkog naroda produži uz svoje saveznike po cenu žrtava neophodnih za oslobođenje životnih interesa našeg naroda".

Posledice će uskoro uslediti. Bugarska će preći na austrijsku stranu, i pored Nemačke, u najdelikatnijem delu rata, udariće na Srbiju. Svu tragiku nepopravljivih previda i megalomaniju čelnih ljudi doživeće srpska vojska i hiljade i hiljade civila u Albanskoj golgoti.