Jednom nogom na krov sveta

SNAGA volje pomera sve granice! Beograđanka Ana Jovović (16), "devojčica hrabrost", naša paraolimpijska reprezentativka, i bez jedne noge ruši sve rekorde u plivanju. Najnagrađivanija je paraplivačica u Srbiji, a prošlogodišnja svetska prvakinja u svojoj klasi! Još kao trogodišnjoj devojčici, zbog raka joj je amputirana desna noga iznad kolena, ali je to nije sprečilo da osvaja najveće evropske i svetske nagrade. Da se neprestano bori. Da nipošto ne odustaje.

Već nekoliko godina Ana trenira sa mladim plivačima koji nemaju invaliditet, a takmiči se sa paraplivačima, učesnicima koji imaju nedostatak sličan njenom. Uz budno oko trenera Bojana Počuče, poslednjih pet godina "kupi" samo prva mesta na državnim takmičenjima, a sa prošlogodišnja četiri zlata i dve bronze na Svetskim juniorskim igrama pokazala je da je i te kako spremna da pokori i svet.

Ana je stidljiva, neobično pristojna za današnji "milje", vaspitana i krotka, nalik na dobre junakinje iz bajki i starovremenskih priča. Mila devojčica, čiji je život za nju i njene najbliže mnogo puta bio samo crnilo, bol i najstrašnija noćna mora.

Na bazenu Sportskog centra "11. april", gde svakodnevno trenira plivanje, kao da postaje neko drugi. Na tom prostoru, dok se sprema za skok sa daske, dok zaranja i grabi kroz vodu, ona je potpuni vladar. Ni za mrvu ne vidi se u njenom stavu, snazi i upornosti da se njeno telo razlikuje od tela ostalih plivača sa kojima deli bazen.

- Nisam jedino dete koje je moralo da odrasta sa invaliditetom, sa velikim fizičkim nedostatkom i da se toliko razlikuje od većine vršnjaka, ali ne borimo se sa tim na isti način - kaže nam Ana. - Volela bih da moj način života možda drugima bude primer, kako da iz ličnih, neminovnih emotivnih padova, izaberu borbu i "skok". I ne dozvole da ih bolest i invaliditet potope.

Najveća podrška Ani, podstrek i lokomotiva, svih ovih godina je majka Zorinka. Da nije bilo njene odluke, da je svakog dana iz Jakova vodi u Sportski centar "Banjica", gde je Ana počela da pliva pre osam godina, verovatno ova srednjoškolka sada ne bi imala osvojenih 38 medalja.

- Na plivanje smo krenuli jer je zbog relativno loše i neprikladne proteze, na koju je jedino imala pravo preko socijalnog, počeo da se razvija i deformitet kičme - priča Zorinka. - Rečeno nam je da tu jedino pomaže plivanje. Dva puta nedeljno putovale smo autobusom po dva sata od Jakova do Banjice i nazad. Tada je to bilo teško, jer sam osim Ane, kod kuće imala još dvoje starije dece, sina Petra i ćerku Bojanu. U početku nije razmišljala o takmičenju, ali je Bojan Počuča tada zaposlen u školi plivanja dece sa invaliditetom, prepoznao njen talenat. Kada je prešao u plivački klub "11. april" da trenira decu koja nemaju invaliditet, poveo je i Anu.

Od svoje desete godine se takmiči, a osim nje, danas u paraolimpijskoj reprezentaciji Srbije ima još sedam plivača. Svako od njih bori se u svojoj klasi. Ana je, međutim, najmlađa i jedina je devojka.

- Takmičenja su mi veoma potrebna, jer svaki dobar rezultat daje mi podstrek da budem još bolja - kaže Ana. - Na prvom međunarodnom takmičenju u Malmeu, imala sam 13 godina, posle su usledila i druga, a sada mi je najveći cilj Svetsko prvenstvo na Islandu i, naravno, odlazak na Paraolimpijadu 2020. godine u Tokio. Borim se u više disciplina, ali najbolje rezultate imam u kraulu.

Zorinka je pak snagu da sve istrpi i izbori se sa demonima koji su je gušili crpila u odlascima u crkvu, manastire, u razgovorima sa duhovnicima i molitvi.

- I danas je naš život okrenut pravoslavlju, crkvi i kanonskom životu - priča Anina majka. - U jednom momentu sam rešila da Ana mora da ostane zdrava ličnost. Vaspitala sam je tako da prihvati sebe takvu kakva jeste. Crkva mi je u tome dosta pomogla, a da nisam bila u veri, verovatno bih poklekla.

Ana je druga godina srednje Turističke škole, odličan je đak, a peva i u crkvenom horu "Stevan Dečanski" u Jakovu. Plivanje trenira po dva sata, svaki dan, osim nedeljom. Kada joj pretekne vremena, voli da se prošeta sa najboljim drugaricama. Baš kao i svaka druga devojčica njenih godina.

- Dobili smo je kasno, kada su njeni brat i sestra imali 15 i 13 godina - priča Zorinka. - Problemi su počeli od njene prve godine, otkriveno je da ima sarkom na natkolenici noge. Usledile su hemioterapije, bolnice, užas, koji se u njenoj trećoj godini završio amputacijom noge. Zbog nepravilnog držanja i loše proteze počeli su bolovi u kukovima i kičmi. Sada, Ana ima odličnu protezu koja je kupljena uz pomoć fondacija "Nataša Kovačević", "Dragan Đilas", Opštine Surčin i još mnogo donatora. Ona sada ponovo uči da hoda, jer su koleno i stopalo na ovom pomagalu drugačiji. Ali ne sumnjam da će i to savladati.