POSLEDICE eksplozije reaktora nuklearne elektrane u Černobilju, i danas, tri decenije kasnije, merljive su u životnoj sredini Srbije. Merni uređaji još registruju prisustvo radioaktivnog cezijuma 137 i pouzdano se zna da on potiče od černobiljske katastrofe. Ove izmerene vrednosti iznose od 80 do 110 nanosiverta po satu, ali naši nuklearni fizičari kažu da, srećom, nisu opasne po zdravlje stanovništva Srbije.

Havarija na reaktoru broj četiri sovjetske nuklearke “Lenjin” u Černobilju u Ukrajini desila se na današnji dan, 26. aprila, 1986. godine. Po izveštaju koji su u septembru 2005. godine objavili eksperti iz agencija UN, Rusije, Belorusije i Ukrajine, od direktnih posledica zračenja umrlo je 56 osoba, među njima je bilo 47 spasilaca. Ukupan broj preminulih, međutim, mogao bi da dostigne oko 4.000, koliko je obolelih od posledica ozračenja. Ali i danas, tri decenije posle strašne havarije, Černobilj je simbol katastrofe koja je uzrokovala evakuaciju više od 50.000 ljudi.

Posle eksplozije, ogroman oblak radioaktivnih čestica raspršio se širom severne Zemljine hemisfere. Nekoliko dana kasnije, deo tog oblaka, formiranog na visinama od 1.500 do 2.000 metara, dospeo je najpre na zapad, a potom i na istok Jugoslavije. Izmerena radioaktivnost u tim krajevima bila je 20 puta veća nego pre ove katastrofe.

- Prva vazdušna struja koja je registrovana bila je 27. aprila oko podneva u Černobilju, a do Slovenije je stigla dva dana kasnije - kaže nuklearni fizičar mr Snežana Pavlović, pomoćnik direktora Javnog preduzeća “Nuklearni objekti Srbije” u Vinči. - Do Srbije i Beograda radioaktivni oblak je stigao 1. maja, a donela ga je druga vazdušna struja koja je iz Černobilja krenula da se širi 29. aprila. Tada su i izmerene radioaktivnosti dostigle najviše vrednosti i bile su 20 puta veće nego pre akcidenta. Već početkom juna, radioaktivnost se značajno umanjila, ali je i dalje bila četiri puta veća od vrednosti izmerenih pre katastrofe.

Mr Snežana Pavlović

Černobiljski oblak” iznad Srbije, po rečima naše sagovornice, ne bi izazvao ovakvo povećanje radioaktivnosti da tih dana nije padala kiša.

- Taj oblak bi došao i prošao, ali je radioaktivni materijal iz njega kiša “sprala” na tlo, pa su sredine u kojima je bilo padavina najviše kontaminirane - objašnjava Pavlovićeva. - Naša prva merenja tada su pokazala da su zelenija mesta, pokrivena vegetacijom, u startu bila više kontaminirana i radioaktivnost se u njima duže zadržavala. To su ona mesta u kojima se i danas može detektovati cezijum 137 iz Černobilja. Iz sredine koje su imale više betona i asfalta i koje su “otvorene”, vetar je uspeo brzo da eliminiše radijaciju. Naši stručnjaci su revnosno merili radioaktivnost na više mesta širom Srbije. Zanimljivo je da je tada mnogo povećana radioaktivnost zabeležena na ventilacionim filterima velikih objekata koji imaju zatvoren sistem ventilacije kao što su VMA i Sava centar. Ti filteri su odmah demontirani i dan-danas se nalaze obezbeđeni u hangaru u Vinči.

NOVA ZAŠTITNA KAPA NOVI zaštitni omotač koji će ove godine biti postavljen iznad mesta katastrofe u Černobilju svojom čeličnom konstrukcijom neće doneti ništa bitno novo - kaže profesor Jovan Puzović. - Posle katastrofe, pre 30 godina, napravljen je zaštitni betonski “sarkofag”. Jezgro je tada zatvoreno betonskim omotačem, i sada o njemu treba voditi računa sledećih nekoliko stotina godina, odnosno održavati i obnavljati zaštitni omotač.

Kako kaže naša sagovornica, prvih dana maja 1986. godine, kada je radioaktivnost u Srbiji dostigla vrhunac, mereno je i prisustvo cezijuma 137 u mokraći i krvi stanovnika.

- Rezultati su pokazali da ovog radioaktivnog elementa nije bilo u uzetim uzorcima - naglašava Pavlovićeva. - Naš narod je tada poslušao savete nadležnih, masovno su bacane zelena salata, mladi luk, jagode i svi prvi prolećni plodovi, jer je to bio mogući put da cezijum 137 dospe u organizam. Čak su u nekim krajevima, poljoprivrednici uništili i celokupan rod žitarica. S obzirom na to da je radioaktivni oblak brzo prošao iznad Srbije, nije bilo mogućnosti ni da spolja ostavi posledice po zdravlje stanovništva.

Nedavna istraživanja “Grinpisa” pokazala su da stanovništvo Ukrajine u područjima koja su bila “prva na udaru” radioaktivnog oblaka i dalje svakodnevno dolazi u dodir sa opasnim nivoom radioaktivnog zračenja koje je “sveprisutno u hrani, mleku, zemljištu...” Aktivisti “Grinpisa” su, takođe, upozorili da bi zdravstvene posledice černobiljske katastrofe mogle da traju još decenijama.

- Nuklearna havarija u Černobilju napravila je nepopravljivu štetu okolini, a posledice će se osećati još desetinama godina - kaže nuklearni fizičar Jovan Puzović, profesor Fizičkog fakulteta u Beogradu. - Posle ove katastrofe nivo radijacije u Evropi bio je veći nekoliko stotina puta od prirodnog nivoa fona. To, srećom, nije dugo trajalo, a danas posle 30 godina, taj nivo je dva-tri puta veći. Ipak, tačno je da nikada u ljudskoj istoriji nije oslobođena tolika količina radioizotopa odjednom, jer je u reaktoru bila izuzetno velika količina nuklearnog goriva, mnogo veća nego u atomskoj bombi.

U reaktoru bilo mnogo više nuklearnog goriva nego u atomskoj bombi


INFORMACIJE NA POLA SATA

RADIOAKTIVNOST koja se danas meri, po rečima naše sagovornice, zavisi i od vremenskih prilika. Kada je suv i topao dan, u Vinči je, na primer, oko 80 nanosiverta po satu, a u vreme kiša i do 400. Podatke o dozi radioaktivnog zračenja u Srbiji, na svakih pola sata, objavljuje Agencija za zaštitu od jonizujućih zračenja i nuklearnu sigurnost Srbije. Juče, u 16 časova, doze radioaktivnog zračenja u nanosivertima po satu bile su - u Vranju 137, Vinči 138, Kosovskoj Mitrovici 130, Novom Sadu 126, na Zlatiboru 106, Paliću 107 i u Kladovu 99.


EKSPLOZIJA REAKTORA

PROFESOR Puzović napominje da havarija Černobiljskog reaktora nije bila nuklearna već eksplozija reaktora izazvana pregrevanjem jezgra usled otkaza sistema za hlađenje. Tada su u vazduh dospeli radioaktivni jod, barijum, stroncijum i cezijum. Prva dva, kaže, imaju vreme poluraspada oko 10 dana, stroncijum 50 dana, a cezijum oko 30 godina. On se može godinama zadržati u površinskim slojevima zemlje i preko lanca ishrane dospevati u organizam.