Dug slavnom roditelju, lekcija za decu i unuke

ATLETIKA je bila njegov život. Do zadnjeg časa i poslednjeg daha. S njom, tom uzvišenom sportskom disciplinom, disalo se i u našoj kući. Snagu i ljubav preneo je i na nas, njegove najbliže i najdraže. Ali vreme koje je od njegovih podviga proteklo, potisnulo ga je u zaborav, kao i, delom, njegove savremenike u ovoj priči. Nije me to ljutilo, jeste obavezivalo da učinim koliko god mogu da vratim sećanje. Ne samo na njega, već i čitavu plejadu atletičara pedesetih i šezdesetih godina, u kojima je moj otac, kao reprezentativac Jugoslavije i deo tima Partizanovih atletičara, obarao rekorde i pronosio slavu tadašnje Jugoslavije. Tako je nastala ova knjiga "Slavko Subotić - za ljubav trčanja". Knjiga, kao lekcija. Kao nezaborav na zaboravljene asove kraljice sportova, iz koje najviše treba da uče njihovi potomci.

Milan Subotić, sin prvaka Jugoslavije u atletici i njen reprezentativac od 1958. do 1963. godine, rekorder u disciplini s preponama iz vremena kojeg se prisećaju, sa nostalgijom, svi kojima je Juga u srcu, rešio je da se vreme podviga ondašnje atletike ne zaboravi.

U podsećanju na očeve rekorde vratio je godine u kojima su se, ne samo njegov otac, već i mnogobrojni asovi jugoslovenske atletike od 1958. do 1963. godine, upisali u leksikon pobednika.

- Kraljica sportova, atletika, bila je, za moga oca, stil života. Trčao je, pobeđivao. Ona je bila ogledalo sa odrazom prolivenog znoja, svakog pretrčanog kilometra, ali i zadovoljstva postignutim rezultatima. Govorio je: Svako na kraju dobije onoliko koliko je uložio. Ni manje ni više - kazuje nam Milan Subotić. - Nije odustajao, nikada. Pokretalo ga je to što je vazda bilo u njemu: kad ti dođe teško u trci, pomisli da ni drugima nije lako i proći će... Davao je celog sebe, trudeći se da stigne one kojih u "ovoj borbi" više nema.

Putujemo sa Milanom, sinom slavnog Slavka Subotića, kroz prošlo vreme. Polazimo, namerno, najpre od Brazila, domaćina predstojeće Olimpijade. Ovde je Subotić u tradicionalnoj svetskoj trci Novogodišnja noć 1960. godine bio - deveti, na maratonu dugom 7.400 metara. Usledila je postnovogodišnja trka na - 3.000 metara. Subotić je bio - treći. Iza njega su ostali veliki svetski asovi atletike: Rioso i Sandovar iz Argentine, Lukaso iz Brazilije... Svoja tri kilometra Subotić je tada pretrčao za svega devet minuta, 11 sekundi i dve desetinke!

Evo nas pred oglednom trkom za Balkanski kros: Subotić najbolji! Prelistavamo, dalje, dokumentaciju za kojom je, godinama, Slavkov sin Milan tragao po novinskim arhivima, bibliotekama... Nalazimo da je Slavko Subotić za korak pretekao favorita Jošku Murata. Pet hiljada metara istrčao je za samo 16 minuta, 17 sekundi i šest desetinki.

Slavko Subotić naš proslavljeni atletičar

Milan, sin ovog umalo zaboravljenog viteza atletike, nekadašnje Jugoslavije, podsećajući na to vreme u knjizi posvećenoj ocu, imenuje i očeve drugove, atletičare: Bogunovića, Stevčevića, Mihaljića, Pavlovića, Mugošu, Ivanovića, Važića... Milicu Rajkov, Gizelu Farkaš, Stojanovića, Jovanovića, Štritofa i desetine drugih takmičara koji su u vreme Subotića, državnog prvaka, činili armiju zaljubljenika u atletiku. Takmičare koje je pokretao da budu bolji od njega. U tome je i veličina Slavka Subotića.

Njegov sin Milan u knjizi sa više desetina fotografija nezaborava, ocu, ali i drugim istinskim veličinama jugoslovenske atletike s kraja pedesetih i do polovine šezdesetih godina, beleži i ovo:

- Istina je, tek kada nekog izgubimo u životu, shvatimo, tada, pun značaj gubitka i nenadoknadivosti svega što je propušteno, a moglo je da se ispriča i dok živi. O atletičarskoj karijeri moga oca znao sam... o tome su svedočili pehari, medalje, plakete i mnoga druga odličja koja su bila u vitrinama našeg doma u Zadru. U godinama raspada Jugoslavije i u našoj selidbi, najpre u Knin, a posle u Beograd, nepovratno su nestala ta, mnoga znamenja, svedoci jedne uspešne atletičarske karijere.

Milan Subotić za "Novosti" kaže da je vreme koje je usledilo u prvi plan stavilo svakodnevne brige i trku za preživljavanjem. A onda je došla zima 24. decembra 2010.

Milan Subotić

- Tada je moj otac izgubio poslednju trku, trku života - s tugom govori Slavkov sin. - Ostale su samo fotografije, bez datuma i posvete, kao nemi svedoci utrošenog adrenalina. Želje, možda i inata na atletskim stazama Jugoslavije, Evrope i Južne Amerike. Tek tada, kada sam izgubio oca i najdragocenijeg svedoka atletskih događanja na ovim prostorima krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina, počeo sam da tragam za novinskim člancima. Podacima o trkama. Fotografijama, uspesima. Nošen željom da to otrgnem od zaborava, pokušao sam da na stranicama ove knjige prikažem kratku, ali uspešnu karijeru atletičara Slavka Subotića.

NjEGOV CEO SVET

U TAKMIČARSKOJ biografiji Slavka Subotića upisana su dvadeset dva međunarodna nadmetanja u atletici: Švedska (Vasteras), Belgija (Brisel, Lijež), Švajcarska (Lugano), Francuska (Lil, Pariz), Italija (Milano, Đenova, Vijaređe, Trent, Lenjano, Sijena), Brazil (Sao Paulo), Poljska (Varšava, Krakov), Sovjetski Savez (Lenjingrad, Moskva), Rumunija (Bukurešt), Bugarska (Sofija), Turska (Istanbul, Ankara), Grčka (Atina). Sa svakog od ovih takmičenja državni reprezentativac Jugoslavije doneo je po jednu i više medalja.

DRAGAN, ZVANI SREĆA

- SUDBINA je, valjda, tako udesila da pre koju godinu upoznam Dragana Maleševića, čoveka kome sam dao drugo ime Sreća, i on mi je pomogao da ova knjiga ugleda svetlost dana - kaže nam Milan Subotić. - Sa mnom je tragao po arhivima, uradio tehničku pripremu i grafički dizajn... Malo je reći da sam zahvalan za trud ovog čoveka, koji je prepoznao vrednost duga koji sam samo delimično uspeo da odužim prema ocu, ali i njegovim savremenicima, i oživim sećanje na te, zaboravljene asove jugoslovenske atletike.