Vojvođanske priče: Stideli se stuba srama

SAN svake varoši je da jednom poraste i postane veliki grad. Tako je u svojoj dugoj i bogatoj istoriji snevao i Novi Sad.

Bilo da su ga savremenici oslovljavali pod imenom Racka Varoš, Petrovaradinski Šanac, Neoplanta ili Srpska Atina, Novi Sad se u mnogo čemu ugledao na velike gradove i metropole. Zato se u njegovoj prošlosti, uz hvale vredne datume i događaje, mogu pronaći i oni manje pohvalni. Recimo, poput stuba srama, sprave za kažnjavanje, koja danas u velikim gradovima kao što su Budimpešta, Bon ili Verona, predstavlja turističku atrakciju. Imao je i Novi Sad svoj stub srama, ali je on početkom 19. veka uklonjen jer su ga se građani - stideli.

"Molimo da se stub srama koji je u ranija vremena služio za izvršenje telesne kazne nad osuđenicima, skloni iz Glavne ulice kuda prolazi i procesija, što je velika sramota. Stub se može podići u nekoj zabačenoj ulici, ako je još potreban..."

Ovo je deo pisma koje je grupa građana uputila vlastima 1817. godine. Dokument se čuva u istorijskom arhivu Novog Sada, kao i podatak da je ubrzo posle ove zamolbe na sednici Magistrata donet zaključak da se stub poruši, a materijal rasproda. Nedugo zatim, izvesni kapetan Dejmek izvestio je da su stub porušili zatvorenici. Materijal je upotrebljen za popravku mlina.

A samo sedam decenija ranije, isti taj stub podignut je na glavnom sokaku (današnja Zmaj Jovina ulica), na uglu Lebarske (današnje Miletićeve) i Glavne ulice. Tu su žitelji, nenaklonjeni vlastima i propisima, osuđivani na vezivanje, batinanje, bičevanje i torturu.

Takav način isterivanja pravde začet je u 13. veku. Na stub srama vezivani su oni koji su se ogrešili o pravila časti i običaja. Oni su bičevani, a svetina ih je gađala trulim voćem i kamenjem, što je neretko izazivalo ozbiljne povrede, pa i smrt. A ko bi preživeo, osuđenik je gubio društveni ugled i status, najčešće bez nade da ih ikada ponovo stekne.

U spisima koje je pronašao novosadski hroničar Zoran Knežev zabeleženo je da je stub u Novom Sadu podignut 20. februara 1749. uz ogromnu svečanost. Sudija, a za njim senatori, te 60 izabranih građana i sve zanatlije, izašli su na određeno mesto koje je opkolila straža.

Pošto je sudija uzidao prvi kamen-temeljac, zatreštale su trube i bubnjevi. Onda je svaki senator stavio po jednu ciglu, a za njima su to isto učinile i zanatlije. I tako su podigli temelj stuba.

Sutradan, pošto je stub bio već ozidan, okružen sudijom, senatorima, zanatlijama i radoznalom svetinom, zidar je ispio tri čaše vina, jednu za zdravlje carice Marije Terezije, drugu za zdravlje habzburške kuće, a treću za napredak Magistrata.

Posle ove svečanosti stub je predat dželatu, da na njemu, uz njega i pored njega sprovodi kazne koje bude izricao Magistrat kao sud slobodne kraljevske varoši Novog Sada.

Običaj je bio da se osuđeniku obesi o vrat tabla na kojoj je opisan zločin koji je učinio. Vezan za stub, on je stajao nepomičan, a prolaznici su ga posmatrali, grdili, ismevali i udarali. Ako je kažnjen na batinanje, posle dva-tri sata dželat bi javno sproveo ovu kaznu štapom ili bičem.

Primenjivana je i kazna udaranja po tabanima, ostala u amanet od Turaka. Ovde se sprovodila i najteža kazna - žigosanje zločinaca.

Osim stuba srama, Novi Sad je u to vreme imao i gubilište za smrtnu kaznu. O tome je pisao Vasa Stajić (1878-1947), pisac, filozof, istoričar i negdašnji predsednik Matice srpske. Zabeležio je da je postojalo nekoliko načina za sprovođenje najstrože kazne. Na levoj strani Temerinskog puta, na jednoj uzvišici u blizini kapije za ulazak u grad, bila su podignuta vešala, na kojima su organizovane smrtne kazne.

Uži deo grada bio je opasan zidinama, a u njega se ulazilo kroz četiri kapije, koje su bile na kraju Temerinskog, zatim Kisačkog, Rumenačkog i Futoškog puta.

Posebnim propisom bilo je određeno da dželat sam nabavlja potrebne "instrumente", a grad je pokrivao troškove. Početkom aprila 1748. Karlo Tišler iz Petrovaradina, prvi gradski dželat, dobavio je lance za vešanje i točak na koji su stavljani osuđenici. Osuđenici su obično pogubljivani vešanjem ili odsecanjem glave.

Sačuvan je i podatak da su se dželatu za pogubljenje osuđenika, spaljivanje i lomljenje na točku davale 24 forinte "po glavi". Sečenje glave, vešanje i šibanje donosili su mu dodatnu dnevnicu od 12 forinti, a udaranje žiga šest forinti. Godišnja plata, bez uračunatih dodataka, iznosila je 120 forinti.

NEGDE CVEĆE, NEGDE TRULO VOĆE

PODATAKA o tome koliko je Novosađana u 18. veku kažnjavano na stubu srama, nažalost, nema. A, bilo bi zanimljivo znati da li je tadašnji živalj novosadski baš slepo slušao vlast. Ili je, ipak, bilo osuđenika, poput čuvenog pisca Danijela Defoa, autora kultnog romana "Robinzon Kruso", koji je 1703. u Londonu dospeo na stub srama, a sugrađani ga nisu gađali kamenjen i trulim voćem, nego - cvećem.