Kralj Petar bio umešan u zaveru

OVIH dana, dok nam u repriznom terminu javnog servisa, još jednom, glumci Ljiljana Blagojević i Tihomir Stanić dočaravaju atmosferu na srpskom dvoru i oko njega početkom prošlog veka, prilika je i da se podsetimo na sve naše zablude o, možda i najprelomnijim, trenucima istorije moderne Srbije.

O prevratu 1903. godine, kada je s političke i istorijske scene sišla dinastija Obrenović, dosta je kod nas pisano. Međutim, novootkrivena dokumenta i istorijska građa koja je bila razasuta po mnogim arhivama, i često nedostupna, bacaju sasvim novi pogled na ovaj događaj.

Prema ovim saznanjima, pripreme za prevrat tekle su nešto drugačije nego što je to obično u našoj literaturi prikazivano. Oslonac prikaza zavere i atentata na kralja Aleksandra i kraljicu Dragu uglavnom je bila knjiga Dragiše Basića “Devetsto treća”, po kojoj su začetnici i glavni akteri zavere bili mlađi oficiri: konjički poručnik Antonije Antić, pešadijski poručnik Dragutin Dimitrijević Apis, poručnik Milan Marinković, potporučnik Nikodije Popović i još trojica drugih oficira. Oni su već 6. septembra 1901. godine, po starom kalendaru, doneli odluku da kraljevski par bude ubijen 11. septembra, na balu organizovanom povodom kraljičinog rođendan u sali “Kolarac”. Ubistvo je trebalo, kako je pisao Vasić, da bude, na predlog Apisa, izvršeno kamama zatrovanim cijan-kalijumom, ali je sve palo u vodu, s obzirom na to da se kralj i kraljica nisu pojavili.

U MEMOARIMA, koji se nalaze u Arhivu SANU, Jovana Avakumovića, političara koji je bio predsednik Vlade i kod Obrenovića i kod Karađorđevića, piše da je prvi razgovor o uklanjanju kraljice Drage bio obavljen u noći između 11. i 12. jula 1900. godine, i to u samom dvoru, u ađutantskoj sobi. U tom razgovoru, pored Avakumovića, učestvovali su još i general Vasilije Vasa Mostić, ljubimac kralja Milana, general Cincar-Marković, Laza Lazarević, pukovnik Leonidas Solarević i Damjan Popović, koji je tada bio ađutant kralja Aleksandra.

Avakumović tvrdi da je razgovor inicirao general Mostić, da bi preneo poruku kralja Milana da po svaku cenu spreči ženidbu kralja Aleksandra Dragom Mašin.

- Unapred pristajem i odobravam da g. Avakumović tu ženidbu spreči, ili uzimanjem ostavke od kralja Aleksandra, ili, najposle, ako ne može biti drugojačije, ma i oduzimanjem života kralju Aleksandru... - piše u Memoarima bivšeg predsednika Vlade.

U Državnom arhivu u Beču postoji jedan vrlo značajan dokument, strogo poverljiv izveštaj od 28. aprila 1904. godine (RA, XIX), koji je otkrio Vasa Kazmirović i objavio ga u dvotomnoj monografiji o Nikoli Pašiću. Nažalost, ovaj dokument je vrlo malo ili gotovo nimalo korišćen u našoj istorijskoj literaturi. Reč je o specijalnom izveštaju austrougarskog poslanika u Beogradu koji je nastao na osnovu svedočenja jednog od vođa zavere, potpukovnika Petra Mišića. Izveštaj je napisan tako, kako to u uvodu navodi poslanik iz Beča, da bi jednog dana mogao da bude “i istorijski izvor”.

I ovaj “izvor”, poput Memoara Jovana Avakumovića, otkriva da je zavera protiv poslednjeg Obrenovića bila sklopljena mnogo ranije nego što se grupa mlađih oficira odlučila da likvidira suverena. U izveštaju austrijskog diplomate posebno se naglašava da je duša zavere bio Đorđe Genčić, ministar Unutrašnjih dela u vladi dr Vladana Đorđevića, i da je on bio taj koji je insistirao na tome da se “sudbina kralja Aleksandra ne odvaja od sudbine kraljice Drage, da oboje moraju biti uklonjeni ili da se od svega dignu ruke”. Uz Genčića, piše u ovom dokumentu, članovi glavnog zavereničkog odbora bili su general Jovan Atanacković, pukovnik Aleksandar Mašin, Petar Mišić, Leonid Solarević, Damjan Popović i Đoka Mihajlović. Ovo govori da glavni zaverenici nisu bili mlađi, već stariji oficiri. Nešto docnije, ovoj grupi pridružiće se i poznati industrijalac i nadaleko čuveni pivar Vajfert. On će priložiti i popriličan novčani fond za realizaciju ideje o uklanjanju Aleksandra.

DOKUMENT iz Bečkog državnog arhiva ukazuje na to da u prvim planovima zaverenika nije planirano ubistvo kralja Aleksandra. Njihov cilj je bio da se samo ukloni kraljica Draga. Mnogo kasnije, gotovo u poslednjem času, rešeno je da se likvidira kralj Aleksandar. I ovde nailazimo na još jedno istorijsko iznenađenje. To je učinjeno na zahtev Petra Karađorđevića, odnosno njegovih predstavnika koji su s njegovim pismenim ovlašćenjem bili u dosluhu sa zaverenicima u zemlji. Učešće budućeg kralja u zaveri bilo je mnogo značajnije nego što su dosadašnja tumačenja majskog prevrata to otkrivala.

Kralj Petar Karađorđević je znao za atentat

U austrougarskom dokumentu piše:

- Odmah po veridbi kralja Aleksandra, nezadovoljstvo je zahvatilo kako srpski oficirski kor, tako i intelektualne krugove građanstva. Oficiri su očekivali da će kralj Milan doći u Srbiju ili da će preko svojih poverljivih ljudi dati instrukcije šta da se radi. Oni su bili spremni da izvrše svako Milanovo naređenje. I posle venčanja kralja Aleksandra, oficiri su očekivali da im se da neki znak za akciju, ali uzalud...

Glavni odbor zaverenika se, inače, našao pred dilemom šta posle atentata. Proglasiti republiku ili monarhiju? Obrenovići nisu imali ni direktnih ni bočnih naslednika. Pošto su kolovođe prevrata bili uglavnom prijatelji i pobornici kralja Milana, po svaku cenu su pokušali da pronađu neki trag da kruna ostane njihova. U jednom trenutku došlo se na ideju da na srpski presto dođe Mirko Petrović, sin kneza Nikole, potonjeg kralja. Mirkova žena bila je Obrenović. Mudri Nikola jednu ćerku je udao za Karađorđevog unuka, a sina oženio potomkinjom Miloša Velikog. Ali se od te ideje brzo odustalo. Sudeći po pisanim tragovima, to je prelomljeno u Beču. Tamošnji dvorski i politički krugovi daće prednost Petru Karađorđeviću.

Aleksandrova osećanja bila su jača od krune

Da ova pretpostavka ima istorijsko utemeljenje, svedoči i podatak da Genčić od jeseni 1902. godine sve češće putuje u inostranstvo. Početkom oktobra te godine, kao zvanični predstavnik zaverenika, u Beču se sastaje sa opunomoćenikom Petra Karađorđevića, Jašom Nenadovićem, i sa predstavnicima austrougarske vlade. Zajednički sastanak predstavnika zaverenika, kralja Petra i austrougarske vlade nije bilo neko iznanađenje.

JAŠA Nenadović je godinu ranije bio u Beču po nalogu Petra Karađorđevića, da bi stupio u kontakt sa austrougarskom vladom. Tom prilikom doneo je posebno ovlašćenje budućeg suverena Srbije, napisano 28. novembra 1901. na francuskom jeziku. Pozivajući se na to ovlašćenje, Nenadović je 12. decembra 1901. uputio sledeće pismo dvorskom savetniku Hajnrihu fon Mileru, šefu Informacionog biroa u Ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske.

Đorđe Genčić i Antonije Antić (sede)

- Čast mi je u prilogu dostaviti vam moje ovlašćenje kojim me knez Petar A. Karađorđević imenuje za svog oficijelnog predstavnika. Istovremeno prilažem pismo koje mi je uputio knez Petar u kojem je on izložio svoja politička gledanja - napisao je Nenadović.

Istog dana, u Ministarstvu spoljnih poslova Austrougarske sastavljen je poseban akt u kojem je, između ostalog, i citirano pismo Petra Karađorđevića namenjeno tom ministarstvu:

- Svojim geografskim položajem, Srbija je upućena na to da ima najbolje odnose sa susednom Austrougarskom monarhijom, a privredni interesi Srbije zahtevaju danas više nego ikad na kategoričan način da ovi odnosi budu što je moguće srdačniji. Svaki srpski državnik koji zaista iskreno hoće da služi svojoj zemlji morao bi uvek da ovu okolnost ima u vidu... Čini mi se da se na srpskoj strani u ovom pogledu uvek grešilo... - stajalo je u tom pismu.