UZ pirotski, najpoznatiji autohtoni srpski ćilim je i onaj iz sela Stapara, na severu Vojvodine. Nastao je u domaćoj radinosti u 18. veku. Tehnika tkanja i motivi menjali su se vremenom, ali jeovaj ćilim sve do danas ipak ostao prepoznatljiv i jedinstven.

Tkan je obično u paru, na specifičnom horizontalnom razboju. Zbog ograničene širine, izrađivali su ga u dva dela, odnosno, dve polovine koje su se spajale po sredini. "Zlatno doba" staparskog ćilimarstva bile su poslednje decenije 19. i prva polovina 20. veka. Ćilimi su prepoznatljivi po cvetnim motivima: ružama, buketima, vencima cveća. Tkani su u beloj ili bež boji, ređe zelenoj, najčešće veličine 2h2 metra. Bio je obavezan deo devojačke spreme za udaju. Njima su uglavnom prekrivani kreveti, a označavao je status i bogatstvo kuće. U početku su motivi bili geometrijski, a kasnije su prerasli u vence, cveće i ruže. Radi se "tehnikom klečanja", poznatoj na balkanskim prostorima u predslovenskim vremenima i pre turskog perioda.

Ćilimarstvo u ovom delu Vojvodine je nastalo i razvijalo se kao domaća radinost, a negovano je kao najreprezentativniji deo tekstilne radinosti i kućne industrije tokom 19. veka. Zanat nije bio lako dostupan seoskim slojevima, jer je označavao luksuz imućnog domaćina koji ga poseduje. Siromašni su za kuću i ćerkama u miraz mogli da priušte samo tkane ponjavice.

- Osposobljavanje za izradu tepiha počinjalo je u ranom detinjstvu. Pripremaćilima za udavače je dug koji se zadužuje u porodici po ženskoj liniji u jednoj generaciji, pa nastavlja u sledećoj. Najpoznatija majstorica na razboju bila je Milka Nagulova, a danas jedna od malobrojnih koja radi je Smiljka Stajšić, koja nam je nesebično pokazala sve tajne tkanja, iako je ušla u osmu denceniju - veli Katarina Dmitruk, predsednica Udruženja "Zlatne ruke Somborke".

Najčešći materijali bili su kudelja i vuna. Doba najvećeg uspona ćilimarstva u Vojvodini je obnova uzgoja konoplje, na prostoru oko Apatina, Odžaka i pojas oko reke Mostonge, sa oko 2.000 tona najkvalitetnije konoplje, veoma tražene i cenjene na evropskom tržištu. Stapar je između dva svetska rata imao pet privatnih kudeljara, čiji su vlasnici bili Vlajko Ivkov Bakrak, Miša Nikačev, Jovan Trnjakov, Vitomir Volić...

Za veliku izložbu u Pešti 1885. godine, sve pripreme za predstavljanje narodnih rukotvorina ovog kraja vodila je Savka Subotić, koja se posebno posvetila ćilimu. Vođena željom za oblikovanje proizvoda na bazi starih šara, uz pomoć izvesne baba Petre iz Stapara, ona je realizovala ideju o izradi velikog ćilima. Posle toga, tokom druge polovine 19. veka pojavilo se interesovanje Filipa Hasa za ove ćilime. On je važio za najvećeg trgovca ćilimima u Austrougarskoj.

Prepoznatljivi cvetni motivi

- Kad je reč o staparskom ćilimu, spominju se i fabrike u Velikom Bečkereku, radionica za tkanje u Somboru i Starom Vrbasu koje su izrađivale teške ćilime u svim bojama, dezenima i veličinama preko dva metra. Oko 1900, uvođenjem širokih razboja, Stapar postaje najmoćniji i najpoznatijicentar ćilimarstva u Bačkoj. U periodu od 1900. do 1910. ovo selo daje vrhunski ćilimarski proizvod u "tehnici klečanjem", kada je proizvedeno i najviše ćilima. Pod uticajem evropske umetnosti, u Stapar stižeraskošni neobarok. Tada se stvara moderan tip ćilima, a iz staparskog kraja se ova vrsta zanata širi po celoj Srbiji.

Ćilimi sa motivima buketa i venaca, tkani po obrascima bečkog bidermajera, krajem 19. veka stižu i do pirotskih ćilimara...

Katarina Dmitruk sa staparskom torbicom

TKAČKA ZADRUGA PROTIV ZABORAVA

Obnova staparskog ćilima inicirana je krajem 2014. prema projektu i u saradnji Sombora i Pirota, Ambasade Australije i Etno-mreže iz Beograda. „Staparac“ je uvršćen u kulturnu baštinu ovog kraja, a cilj je da se od zaborava sačuva tehnika njegove izrade - kaže Katarina Dmitruk, dodajući da je u planu osnivanje tkačke zadruge, u kojoj bi žene proizvodile suvenire sa motivima sa staparskog ćilima.