SRBI POSLE MARTOVSKOG POGROMA: Vratila se samo jedna porodica

PET para ne dajem za to što sam sama. Ponašam se kao da je puno selo, kao da su tu svi koji su živeli do 2004. godine. Jedino noću ne smem da ostanem sama.

Dok nas srdačno dočekuje ispred porodične kuće, Darinka Jović (64) izgleda iznenađeno. Kaže da su posetioci u njihovom selu retki, baš kao i povratnici. Jer, od 130 srpskih domaćinstava, koliko ih je do 2004. godine bilo u ovom selu, stradalom u martovskom pogromu, Darinka i njen suprug Vojislav (65) sada su jedini Srbi.

- Osamnaestog marta smo svi otišli iz sela. Najbitnije je da niko nije nastadao, ali sve srpske kuće, njih 134, zapaljene su - priseća se Vojislav, koji je toga dana otišao na posao u susednu Mitrovicu, odakle zbog sveopšteg nasilja Albanaca nije mogao da se vrati kući. Zato je više sati proveo uplašen za sudbinu supruge kao i kćerke, koja je sa porodicom živela u kući nedaleko do njih. Laknulo mu je kada je saznao da su ih vojnici Kfora, kao i sve žitelje, prevezli u obližnju bazu, gde su proveli dva dana.

- I tog 18. marta, kao i danas, bila sam sama u kući kada sam začula zapomaganje, vrisku, metež. Srpske kuće su gorele na sve strane, a nas su kao po komandi vojnici Kfora uvlačili u autobus - priča Darinka, dok njen suprug, koji dolazi sa posla iz Mitrovice, objašnjava da su nedugo zatim obnovljene sve srpske kuće. On se kaže, vratio i pre obnove, živeo je u kontejneru postavljenom u dvorištu, ali mu je bilo najbitnije da je na svom imanju.

- Pošto sam počeo da radim privatno u Mitrovici, na posao sam odlazio nekada autom, nekada pešice, ali srećom, nikada nisam imao problema - priča Vojislav, koji opominje da su se pojedini Srbi vratili samo da bi pokupili donacije, a potom ponovo otišli. - Meni je najbitnije da ono što imam zaradim sa svojih deset prstiju, ali da sam pre svega na svom imanju.

Živeli su i u kontejneru

I dok Vojislav priča o prednostima života u svojoj kući, njegova supruga Darinka kaže da bi njihov primer mogli da slede i ostali raseljeni Srbi, od kojih neki žive u okruženju u raseljeništu, dok njihove kuće zvrje prazne.

- Činjenica je da su im stvari iz kuća pokradene, ali to se dešava i na drugim mestima, događa se i u centralnoj Srbiji. Nama su, doduše, ukrali tri krave i zato ih nismo više kupovali. Sada imamo samo kokoške, i obrađujemo baštu - priča Darinka i kaže da joj najteže pada kada je oni koji su napustili selo tokom obilaska pitaju šta radi i zašto je još tu. - Tada im odgovorim da sam ja na svom imanju i pitam ih šta oni rade u izbeglištvu, a njihovo ovde propada. Meni zato nikada nije dosadno, sređujem kuću, sadim baštu... ma posla u kući uvek ima - priča uz osmeh Darinka.

POZIV RASELjENIMA

- Nažalost, martovski pogrom nas je rasturio. A nekada je Svinjare hranilo pola Mitrovice, nosili smo odavde mleko, sir, meso... Zato mislim da svi koji su napustili svoje kuće da treba da se vrate, pogotovu što većina njih i sada živi u Mitrovici i Zvečanu - priča Vojislav, koji kaže da se nikada nije pokajao što se vratio svojoj kući.

SVRATE POVREMENO

Darinka i Vojislav imaju četiri kćerke i desetoro unučadi. Osim jedne, koja odnedavno živi u Žiči kod Kraljeva, ostale kćerke su im na Kosmetu.

- Najčešće nas one obilaze, ali svrate povremeno i komšije koji dođu da posete kuće. Odnedavno dolaze organizovano subotom iz Kosovske Mitrovice - pričaju Jovići ispred kuće oko koje se sa svih strana nalaze napuštene srpske kuće.