Da smo znali ko je, bili bismo mu jataci

JA bih hteo Radovane da ti kažem, moja ljubav prema tebi ne može se opisati - kroz suze govori i peva Dušan Rađenović. Rodom iz Knina. - Ti si Srbin i po.

Za stolom, on i još četvorica stalnih gostiju malene novobeogradske kafane "Luda kuća", čekaju presudu Haškog tribunala. Bez televizijskog prenosa. Uz čašice vinjaka, šljivovice, pivo... Iznad njih na zidu, uramljene slike Radovana Karadžića. Sa druge strane "gledaju" Milošević, Njegoš, Mladić...

U uglu gusle, na kojima je i sam Karadžić znao da "odgudi", dok je često kao dr Dragan Dabić ovde dolazio. A da ga niko, čak i od ovih ljudi koji su sa njim sedeli, nije prepoznao.

- Znao sam ga i pre rata, i za vreme rata, a toliko puta sa njim sedeo za ovim stolom, i nisam ga prepoznao - priča Nebojša Jevrić, dugogodišnji ratni reporter. - Retko je govorio. Bio je čovek u dubokoj molitvi. U fazi tihovanja, poput svetogorskih monaha. Zalud mu sude, jer on je u drugim svetovima, nedostižnim običnim smrtnicima.Već dve decenije svakoga dana za istim stolom sedi Isus iz Žitnog Potoka, kako se predstavlja. Pio je, onda, i sa dr Dabićem.

- Da sam znao da je on, prvi bih mu bio jatak.

Govore, sećaju se, proklinju Hag, Evropu, Ameriku...

- Tragedija Radovana Karadžića, tragedija je Srba, sude Radovanu, sude srpskom narodu. Moram još jednu, po mom ličkom običaju, da zapevam za Radovana - ustaje Rađenović. Pokloni se i počne: "Izađi Rašo iz te rupe, da te Karla poljubi u dupe...".