MALO nam je jedan Tucović! Pored starog spomenika Dimitriju, nasred ove naše glavne Tucovićeve ulice, ima da stavimo još jednog, drugog Tucovića.

Predlog da se spomenik utemeljivaču socijalističke ideje u Srbiji zbog rekonstrukcije beogradske Slavije premesti u grad na Đetinji, užički odbornici su prihvatili. I pre nego što se vlast doseti da Užice prekrsti u Dimitrijevo, valjalo bi da se dogodi neko čudo, da Ere neko gurne u neosvetljeni talog istorije, pa da odatle na svetlo iznesu sećanje na jednog rođenog Užičanina i velikana - Živka Topalovića.

Tri ličnosti modernog radničkog pokreta iz užičkog kraja, Radovan Dragović, Dušan Popović i Dimitrije Tucović, imaju svoja spomen-obeležja u centru grada. Njihov saborac, doktor pravnih nauka Živko Topalović, rođeni Užičanin, sasvim namerno nema nikakvo obeležje u svom gradu. Za njega tu niko čuo nije!

- Životi prve trojice socijalista rano su okončani, pa se oni nisu mogli suprotstaviti politici novoosnovane Komunističke partije Jugoslavije. Živko Topalović jeste - na kongresu u Vukovaru 21. juna 1920, kao istinski socijalista i demokrata, prvi je oštro istupio protiv ljudi koji su hteli da radničkom pokretu udare komunistički pečat - objašnjava poznati istoričar prof. Milorad Iskrin.

- Do smrti ga je proganjala nova Komunistička partija, bežao je od osvete svojih protivnika do poslednjeg dana, čuvajući ideale o slobodnoj Jugoslaviji, o demokratskoj federaciji na Balkanu.

Živko Topalović je 1929. godine postao predsednik Socijalističke partije Jugoslavije. On je, a ne Tito, predstavljao Jugoslovene na kongresima Internacionale. Između 1929. i 1941. godine bio je glavni urednik "Radničkih novina". Prethodno, na Prvom kongresu Socijalističke internacionale održanom od 2. do 25. maja 1923. u Hamburgu, izabran je za člana Izvršnog odbora Internacionale. Njegovi saradnici tada su bili Žan Žores, Karlo Kaucki, Alber Toma, Fridrih Adler...

Kako je onda moguće da su Topalovićevi saborci ovenčani večnom slavom a da za čoveka takvog formata u sećanju Užičana nikakvog mesta nema? Mereno instrumentima režima uspostavljenog posle Drugog svetskog rata, ovaj socijalista i demokrata, prvi istinski protivnik najmoćnijih komunističkih ideologa, nije imao čemu da se nada. Njegove saborce, pre svih Tucovića, bilo je lako upodobiti poratnoj politici, jer mrtva usta ne govore.

Živko Topalović

Tucović je tome i sam doprineo knjigom "Srbija i Arbanija", koja je posle rata bezbroj puta štampana, a služila je kao uputstvo za odvajanje Kosova i Metohije od Srbije, kao brošura za antisrpsku politiku na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu, naročito kod albanskih političara.

Međutim, iz društva Tucovića i drugova, komunistički ideolozi su Topalovića proterali zbog činjenice da uoči Drugog svetskog rata nije želeo da uđe u partiju. Približio se politici Draže Mihailovića, zagovarajući nacionalno jedinstvo. To je ideolozima omogućilo da ga izbrišu i iz sećanja.

- S proleća 1944, Topalović je poslan van zemlje da upozna međunarodnu javnost sa stanjem u Jugoslaviji. Dr Ivan Šubašić mu je ponudio da uđe kao ministar u njegovu vladu. On je to odbio. Posle rata ide u duboku emigraciju, protiveći se jugoslovenskoj aktuelnoj politici - dodaje prof. Iskrin. - Topalović je pisac mnogih brošura na francuskom jeziku.

U prestonici Francuske bio je potpredsednik Socijalističke unije istočne Evrope (SUCEE). Govorio je ruski, francuski, nemački i engleski. Pošto je nadživeo svoje saborce, bio je nastavljač ideja socijaldemokratije u Srbiji, ideja Dimitrija Tucovića, Dušana Popovića i Radovana Dragovića.

Do smrti, Topalović je praćen sa zadatkom da bude ubijen, ali je uspevao da izmakne dželatima skrivajući se na relaciji Pariz - Beč.

Profesor Iskrin naglašava da je dužnost Grada da makar postavljanjem spomen-ploče na kući u kojoj je Živko Topalović živeo, u Zlatiborskoj 4, pokuša da osvetli lik ovog izuzetnog Užičanina. Uskoro, 27. marta, navršiće se 130 godina od rođenja, a 9. februara navršile su se 44 godine od smrti Živka Topalovića.

Biste Dimitrija Tucovića, Dušana Popovića i Radovana Dragovića

Kuća u kojoj je živeo sačuvana je, svojevremeno je poklonjena opštini, zatim je zamenjena za stan na Trgu partizana, a danas je u privatnom vlasništvu.

Za razliku od Topalovića, Dimitrije Tucović u Užicu ima svoja obeležja, lep spomenik i glavnu ulicu. Neosporni velikan je, istini za volju, u Užicu živeo svega šest godina, pohađajući ovdašnju realku, a to nepravdu prema rođenom Užičaninu Topaloviću čini većom.

- Beograđani, u svakom slučaju, po izmeštanju posmrtnih ostataka u Aleju velikana, moraju sačuvati spomenik Tucoviću. Najbolje mesto za to je Državna fabrika šećera na Čukarici, gde je 1907. izbio štrajk oko 500 radnika, od kojih je nekoliko njih stradalo - kaže prof. Iskrin. - Ova fabrika nosila je Tucovićevo ime.

Postoji još jedna inicijativa: Opština Čajetina prosledila je u Beograd zahtev da se Tucovićeva bista postavi u dvorištu rodne kuće ovog velikana, u Gostilju. Tamo već postoji njegova bista. Šta će sa beogradskim spomenikom biti, ne zna se, a izvesno je da će njegovi posmrtni ostaci biti preneti u Aleju velikana.

Valjalo bi na kraju još zamisliti šta bi bilo kada bi radničke vođe nekim čudom na tren mogle da vide današnje Užice! Kako vam, zemljaci, fabrike? Kako žive radnici? Saznali bi i to da je sred grada postojala velika štamparija, značajna u jugoslovenskim okvirima. Zvala se, kako drugačije nego - "Dimitrije Tucović".

Kompanija "Novosti" svojevremeno je želela da kupi i sačuva ovo blago, ali u dobroj nameri, nažalost, nije uspela. Tranzicione vlasti su je pojele. Bila je štamparija najznačajniji podignut spomenik pokretaču i uredniku "Radničkih novina" i "Borbe"...

POČIVA U PARIZU

U beležnici istoričara Milorada Iskrina o zaboravljenom velikanu iz užičke čaršije zapisano je: Živko Topalović rođen je u Užicu 27. marta 1886. godine. Roditelji su mu bili otac Periša i majka Mileva, rođena Pešić. Završio je realku u Užicu 1903-'04. Pravni fakultet završio je u Beogradu 1908. Radio je u Kriminološkom seminaru Univerziteta u Berlinu i na Pravnom fakultetu u Parizu, a ratovi su prekinuli njegovu univerzitetsku karijeru.

Učesnik je ratova za oslobođenje Srbije 1912-1918. Bio je komandir čete u turskom ratu 1912. i učesnik u Kumanovskoj bici i pri oslobođenju Bitolja. U Prvom svetskom ratu bio je ađutant komandanta Četvrtog puka potpukovnika Dušana Purića. U bici na Kolubari, gde je 20. novembra 1914. poginuo Tucović, Topalovića su zarobile austrijske snage. U zarobljeništvu ostaje do kraja rata.

Kao rezervni oficir u više mahova odlikovan za hrabrost. Poslednji vojni zadatak bio mu je dodeljen novembra 1918. godine, kada je komandovao vozom kojim je doputovala iz Zagreba u Beograd delegacija Narodnog vijeća, da sa Vladom Srbije ugovori proglašenje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca.

Živko Topalović je umro u Beču 9. februara, a njegova supruga Milica dva meseca kasnije, 10. aprila 1972. godine. Oboje počivaju na srpskom groblju u Parizu.

OD SVEGA PO DVOJE

Ne "dupliraju" Užičani samo Tucovića. Bista Nikole Tesle u krugu stare hidrocentrale, rad akademika Nikole Koke Jankovića, pravo je remek-delo. Možda je reč o najboljem i najznačjnijem umetničkom prikazu genija. Bista je zaključana iza gvozdene kapije Muzeja tehnike i tako skrajnuta od pogleda. Nedavno, još jedan spomenik Tesli postavljen je u malom parku.

Ima i skandalozne nebrige. Bronzana spomen-ploča oskarovcu Stivu Tešiću, dar "Novosti" i Grada svim Užičanima, na početku Vidovdanske ulice, izuzetan rad vajara Nikole Petronijevića, nedugo posle postavljanja, od pogleda je zaklonjena betonskom banderom. O izradi slične spomen-ploče piscu i antiglobalisti Nađi Tešić, koja bi se našla na istom mestu, zasada nema inicijative.