POSLE uvodnih govora među nama je kružila kava-kava koju sam pio iz šolje od kokosa, specijalno pravljene za mene. I danas je u mom posedu i uvek će me podsećati da sam bio i ja poglavica na Samoi - neposredno po povratku iz Polinezije, zapisao je Subotičanin Oskar Vojnić (1864-1914).

Oni koje je rečenica subotičkog aristokrate, strastvenog lovca i pustolova, podsetila na deo iz romana Žila Verna "Put oko sveta za osamdeset dana", nisu mnogo omašili. Život subotičkog barona, potomka veleposednika Vojnića, nije se razlikovao od života junaka najzanimljivijih avanturističkih romana.

Kao potomak austrougarske plemićke porodice, lišen materijalnih briga, Oskar Vojnić, posle završene gimnazije u Subotici, odlazi u Budimpeštu na studije prava. Po dobijanju diplome, vraća se u rodni grad, prodaje posed od 750 jutara zemlje za 300.000 forinti i otiskuje se na put u daleke i tada nedostižne predele.

Sa samo dvadesetak godina, posetio je Egipat, Palestinu i Krf, a pre tridesete, tačnije 1893. otisnuo se i u Severnu Ameriku. Samo pet godina kasnije, krenuo je ka skandinavskim zemljama i stigao sve do Špicberga. Tokom 1904. nalazi se u Rusiji, a sledeću godinu provodi u Italiji.

Međutim, putovanja po razvijenim zemljama nisu bila dovoljna da utole njegovu žeđ za avanturom, koju je još više produbljivao rusoovski mit o "plemenitom divljaku". Naime, evropska intelektualna elita toga doba, kojoj je i Vojnić pripadao, čvrsto je podržavala uverenja Žan-Žac Rusoa o čoveku koji je "netaknut kulturom" u svom prirodnom stanju dobar i da izlaz iz skučenosti modernog doba treba tražiti van granica Evrope, u takozvanim primitivnim zajednicama.

- U tom duhu, krajem 1906. godine Oskar Vojnić kreće u ekspediciju u najnedostižnije delove sveta - podseća etnolog Arpad Pap. - Brodom u koji se ukrcao u Trstu otplovio je do Kine, jugoistočne Azije, Australije, Novog Zelanda i ostrva Tihog okeana - Tahiti, Fidži, Tonga, Samoa. Potom su usledila putovanja po Africi, posećuje Ugandu, Sudan i Keniju, onda i Indiju i Indoneziju, gde odlazi na Sumatru, Javu i Bali.

Putovanja su ličila na safari jer se na njima bavio svojom drugom ljubavlju - lovom. S tih lovačkih pohoda donosio je trofeje, fotografije, kao i nakit, oružje, odeću i razne predmete koje je koristilo lokalno stanovništvo.

Tok putovanja Vojnić je beležio u putopisima. Za njegovog života štampano je čak osam zbirki na mađarskom i engleskom jeziku, koje je obogatio fotografijama lokalnog stanovištva i njihove odeće, građevina, scenama iz svakodnevnog života, kao i netaknute prirode...

U njima se, između ostalog, mogu pročitati detalji lova na kita, utisci tokom erupcije Vezuva i vulkana u Tihom okeanu, život u logorima malih afričkih sela, lov na divljač i tigrove...

Prilikom posete polinezijskim selima, prvi put se susreo sa drevnim obredom ispijanja kava-kave, psihoaktivne supstance sa blago opuštajućim efektom, bez koje se nije mogao zamisliti nijedan važniji događaj. Na skoro istovetan običaj - žvakanje lišća betela, nešto kasnije, naišao je u Indoneziji. Posude i alat za pripremu i čuvanje kava-kave i betela čine veliki i važan deo njegove okeanijske i indonežanske zbirke. Pored njih, posedovao je nekoliko dragocenih primeraka polinežanskih prostirki - tapa, načinjenih od kore drveta i oslikanih geometrijskim motivima i simbolima, koje se danas mogu videti u svim prestižnim galerijama i muzejima sveta.

Početak Prvog svetskog rata zatekao je Oskara u Africi. Pod misterioznim okolnostima, smrt ga stiže na 50. rođendan, tokom boravka u Port Saidu, u Egiptu, i tako naprečac prekida putničku i životnu odiseju odvažnog čoveka, koji je svojom nogom kročio na sve kontinente naše planete. Iza bogatog i sadržajnog života ostavio je trag koji i danas možemo pratiti zahvaljujući njegovoj bogatoj zaostavštini.


OTPORNOST NA MALARIJU

Lov je bio velika strast Oskara Vojnića, koji u svojoj knjizi "Britiš Indija" kaže da je "najverovatnije izvesnu imunost na malariju stekao kada je u svojim mlađim godinama dane provodio tragajući među trskom za divljim patkama Ludoša i Palića. Januara 1895. pokrenuo je u Subotici gađanje glinenih golubova. On sam, sa 30 metara razdaljine, znao je bez greške da pogodi 15 golubova. Osvajao je brojna odličjna na takmičenjima u streljaštvu, a za suparnike organizovao je vodeni lov na Paliću.


POKLON MUZEJIMA U SUBOTICI I BUDIMPEŠTI

Oko tristo predmeta sa mnogobrojnih putovanja iz Afrike, Azije i Okeanije, zaveštao je Oskar Vojnić Gradskom muzeju u Subotici, i oni čine deo Vanevropske zbirke, koja se čuva u posebnim uslovima. Isto tako, Mađarskom nacionalnom muzeju u Budimpešti ostavio je 150 predmeta.

Tibor Sekelj, takođe subotički svetski putnik i esperantista, u biografiji Oskara Vojnića navodi da su lokalne novine prenele vest kako je u maju 1913. godine poklonio svom rodnom gradu pet sanduka etnografskih predmeta.


TIKI FIGURA SPOJ SA PIKASOM

O tome koliko Vojnićeva interesovanja prate intelektualne ideje evropske avangarde, najbolje govori činjenica da je u Polineziji boravio 1907. godine, istovremeno kada Pikaso. Tamo je kupio svoj prvi predmet "primitivnih" naroda - polinezijsku tiki figuru. Figuru je kupio i Pikaso, koji je takođe bio očaran njome, i iz te fascinacije nastao je Pikasov kubistički period.