MLAD i zdrav čovek može sve. Potrebna je hrabrost, samopouzdanje i, naravno, bespoštedni rad. Jedna prepreka ne sme da ga zaustavi. Ni druga. Idemo dalje! I ne moramo baš glavnim putem... I sporednim se može stići do sreće. Ne trenutne. Već trajnije, istinske i suštinske.

Put Danila Anđelkovića (37), profesora violine, koji ga je doveo do sreće, upisan je u svaki njegov osmeh, pogled i pokret. Ovaj mladi Beograđanin otac je tri devojčice: osmogodišnje Lane, dve godine mlađe Sofije i malene Pavline, tek su joj proslavili prvi rođendan.

- Imaću desetoro dece - kaže nam. - To je moja želja, i to je moja misija. Ne, ne šalim se. Verujte mi, tako će biti. To je trajni, istinski i suštinski smisao života. I kad nemaš sve što misliš da treba da imaš, beba ti vrati snagu, pokrene te da se boriš za osmeh tog malenog bića. Jesu li naši preci imali sve? Nisu! Samo su so kupovali, za sve ostalo su se snalazili. A, ipak je bilo dece. Ja sam, na primer, prvi hleb u kući sam umesio. Sam sam zidao porodičnu kuću na Karaburmi. Radovao se prvim dečjim koracima. Sada ja pratim svoju decu, Lanu i Sofiju, kako napreduju u solfeđu u Muzičkoj školi "Mokranjac", kroz koju sam i sam prošao. Naravno, pomaže mi i njihova mama Alina, naša balerina, ali ja sam taj, zasad, sa najjačim leđima u porodici.

Svirka Danila Anđelkovića već pet godina zaustavlja ljubitelje lepe klasične muzike u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu. On je, kaže, ulični svirač koji je, pre prestoničkog pločnika, moć zvuka violine i sopstvenog umeća "egzibicioniste" u duši najpre proverio na uličnim scenama Beča, Trsta, Pariza, Dubrovnika... Danas u agendi ima ubeležene nastupe u šezdeset evropskih gradova i utiske probirljive publike od juga Italije do najsevernijeg dela Skandinavije.

- Muzika živi s ljudima i ljudi žive s muzikom - kaže. - To je prisnost, iskrena emocija, rečju - interakcija. Ili je ima, ili je nema. Ona ostaje tu koliko vi uspete da zadržite publiku. Meni je važno da je zvuk ove violine zadrži. A koliko će da, posle tih trenutaka, u kutiji ostane novca, mada ja ne volim da kažem da je to novac, već nagrada, manje je važno. Zbog toga sam, valjda, dobijao uvek toliko da sam se vraćao kući srećan što moja porodica ima dovoljno za pristojan život.

Sa suprugom Alinom u Knez Mihailovoj ulici

Danilo Anđelković je završio srednju muzičku školu, u međuvremenu se oženio prelepom mladom Alinom, poreklom Ukrajinkom, koju godinu mlađom od njega. Rodila im se devojčica u prvoj godini braka. A Danilo je upisao muzičku akademiju u Kragujevcu, u klasi sjajnog profesora viole Dejana Mlađenovića. U međuvremenu je svoju Alinu ubedio da ima sve predispozicije da bude balerina. I, bio je u pravu. Angažovao je profesore za privatne časove baleta i Alina je postala čudo. Nastupali su zajedno, uz klavirsku pratnju Danilove sestre. Bio je to i prvi izlazak balerine i klavira na uličnu scenu. Njihovi zajednički nastupi bili su pravi praznik za publiku na pločnicima, najpre evropskih gradova, potom i beogradske Knez Mihailove.

Upravo ovde, na beogradskom korzou, sa Danilom je, spontano, najpre zapevao operski pevač Nenad Čiča. A nedavno i poznati italijanski tenor Bašad Maufalej. Prišao je violinisti, zagrlio ga i tu su se sreli raskošni ljudski glas i moć maestra. Snimak ovog susreta zapalio je društvene mreže.

Danilo, međutim, radije vraća sećanje na to kako je dospeo do ulične scene, koja su, pre nego što su je zvanično priznali za umetničku pozornicu, nazivali "mestom prosjačenja".

- Radio sam, najpre kao profesor u muzičkoj školi, sve dok nisam otkrio moćnu uličnu scenu - priča nam Danilo Anđelković. - Shvatio sam da naša pozitivna energija na otvorenom budi uzvišene emocije. Koliko će da traje moj nastup, koliko će publika da me prihvata, i koliko će to biti sigurnost za moju porodicu... Mislim, toliko koliko budem samog sebe podsticao, snažio pozitivnu energiju i emocije koje u drugima iste takve emocije budi. Violina zaista ima moć. Ali samo kada je u rukama svirača koji je iskren, spontan. Ako je, uz to, i mlad, hrabar i veruje u sebe, onda je saglasje sa publikom potpuno.


MOĆ VIOLINE IZ 1905. GODINE

VIOLINA Danila Anđelkovića ima uzbudljivu istoriju.

- Violina je izrađena u Beču, 1905. godine - priča Danilo. - To mi je nasleđe od pradede Danila Jankovića, koji je u mladosti bio student veterine u Francuskoj, pred prvi rat zadužen za kraljev konjički odred. Svirao je samouk, pisao pesme, a umro je tokom povlačenja srpske vojske preko Albanije, 1915. godine. Njegova supruga, moja prabaka Anđelija, stalno mi je govorila o mom pradedi i ja sam uz te uspomene stasavao. Kada bi se našalila, govorila je da joj se nikada nije dopadalo to što je moj pradeda po kojem sam dobio ime "stalno nekud išao i stalno svirao sa tim Ciganima". Na ovoj violini neprocenjive vrednosti, posebno zbog uspomena, ugravirano je ime moga pradede. Možda me i te uspomene, na neki način, pokreću, možda njena moć okuplja moju publiku. Ali ja mislim da je moć u tome što sam odabrao ovaj put koji je život moje porodice, koja će se, verujte, iz godine u godinu uvećavati.

"TIHO, NOĆI", VIOLINA JE SAMA JECALA

DANILO Anđelković nedavno je u agendu ubeležio i potresan susret sa stotinama ljudi koji su na počinak ispratili dr Filipa Brkovića, najmlađeg diplomca Beogradskog univerziteta i dvostrukog doktoranda univerziteta u Londonu i Briselu. Ovom mladom čoveku, po želji njegovih drugova, svirao je poslednju uspavanku "Tiho, noći, moje zlato spava". Mislili smo, najpre, da bi ispovest Danila Anđelkovića o tome kako se oseća mladi violinista kome je ukazana čast da, na ovaj način, bude deo ove bolne scene. Otvorila se, ipak, sasvim drugačija priča.

- Jeste potresno kada ne možeš da odbiješ da odsviraš uspavanku jednom naglo prekinutom mladom životu - kaže. - To nisam mogao da odbijem, jer su Filipovi drugovi, koji su me zamolili da odsviram tu uspavanku, zaista divni, obrazovani i po svemu izuzetni mladi ljudi, moji vršnjaci. Nisam pretpostavio pred kakvim ću se tužnim skupom naći. Svirao sam, a činilo mi se da je violina moćnija od mene samog. Čini mi se da je sama jecala "Tiho, noći".