Vašar i čivijaši za sva vremena

Nacionalnom komitetu za nematerijalno kulturno nasleđe u Beogradu etnolog Suzana Lazarević uputila je predlog da se čuveni šabački malogospojinski vašar i čivijaški duh uvrste na listu kulturnog blaga Srbije. Ovome je prethodio dvogodišnji istraživački rad, čiji je zaključak da su i Šabac i Šapčani kao čivijaši prepoznatljivi po ova dva brenda.

- Istraživanje je imalo za cilj da utvrdi šta je to najznačajnije sa čime se Šapčani identifikuju. Lista lokalnih elemenata se poprilično popunila, ali potvrdilo se ono što smo mogli da pretpostavimo - da su najprepoznatljiviji vašar i čivijada. Predlog je podnet, a ukoliko bi se usvojio, Šabac bi dobio još jednu potvrdu svog identiteta - objašnjava Suzana Lazarević za "Novosti".

Šabački vašar, od početka 20. veka održava se na poljani "Mihajlovac" pored Save, ali tokom 19. veka, sve do početka Prvog svetskog rata, grad je imao dva vašara - o Đurđevdanu i Mitrovdanu. Ali istorija ide mnogo dalje, pa se vašar pominje još u 14. veku, u vreme Kneza Lazara, od kada postoje zabeleške o prihodima od panađura u Mačvi i Podgorini.

- Podaci ukazuju da je vašar bio važan događaj u privrednom i društvenom smislu. U Ilustrovanom listu za poljsku privredu "Težak", iz 1884. godine, pronašla sam da je u Srbiji 1883. godine, na primer, održano 129 državnih vašara, a da je šabački bio u samom vrhu i da je, za četiri dana trajanja, zaradio "čistih prihoda za opštinsku kasu 1.258 dinara i 68 para" - otkriva Lazarevićeva za naš list.

Neće voleti Šapčani ovo da pročitaju, ali, prema tim najstarijim podacima - od šabačkog vašara bio je veći baš onaj najkonkurentskiji - u Valjevu! Ovo rivalstvo, proteže se sve do priče o šabačkoj čiviji, što je takođe, prepoznatljiv elemenat lokalne kulture. Nadimak Čivijaši, Šapčani su, navodno, dobili zbog događaja sa poznatim valjevskim trgovcem Markom Kalabom, koji je često posećivao prijatelja šabačkog kafedžiju i šaljivdžiju Miju Dražića.

- Priča kaže da je, jedno veče, Kalaba bio posebno dobre sreće na kartama, pa je Šapčanima uzeo fijaker i dva vranca. Mija je dogovorio dopremanje u Valjevo, ali, naredio je da se, krišom, posle primopredaje, povade čivije iz točkova. Kalaba je, zadovoljan zbog dobitka, pozvao Valjevce da vide fijaker, a kada je krenuo, našao se u prašini - poseća Suzana Lazarević.

Prema njenom mišljenju, ova verzija svakako zvuči narodskije od druge, koja Šapčanima više prija - da im je kumovao, navodno, knez Mihailo Obrenović! Vlastelin se, sav važan, vozao fijakerom po gradu, koji je bio poznat po broju njegovih pristalica, međutim, jedan Karađorđevićima naklonjeni Šapčanin, uspeo je da mu izvuče čiviju iz točka. Knez se našao u prašini, a dok je ustajao, izgovorio je samo reč - "Čivijaši!"

- Mi smo Šapčani takvi. Volimo da preterujemo. Jer, malo je verovatno da je knezu Mihailu moglo ovo da se dogodi, pogotovu što je u Šapcu bio svega dvaput. Ali, nije važno koja je priča tačna. Obe su lepe, prožimaju se mit i legenda. Šapčani znaju ko su, a manifestacija Čivijada održava se svake godine i, kao i vašar, zaslužuje da bude deo nacionalnog kulturnog nasleđa - kaže Lazarevićeva.

ŠABAČKA "SREMICA"

U listu "Pravda" od 1939. godine, ostala je priča pod naslovom "Kako su čivijali, čuveni šabački čivijaši": Jedne nedelje osvećivana je kafana "Mira mare", a za tu priliku spremljen je tradicionalni doručak. Među gostima našla se grupa, predvođena Markom Ćopom, koja nije imala novca. Zato je Marko našao "izlaz" i sa prijateljima "legao" na posao - jeo, pio, pevao.

Dok su čuveni svirali čuveni Cicvarići, poveo je kolo "Sremicu", koja je igra samo prema napred, kao neka besomučna trka. Prvo u kafani, a onda su otvorena vrata, pa su igrači izlazili u dvorište i - odmah bežali, počev od kolovođe pa sve do "keca". Doručak i piće nisu plaćeni, ali ostala je priča, koja je nadživela i kafedžiju i Cicvariće. Od tada, u Šapcu se više nije igrala "Sremica" nego - "Šabačka Sremica".