U Radetovoj torbi penzija, brašno i lekovi

PO kiši i snegu, ali i kad upeče zvezda, terenskom "nivom" ili pešice, poštar Rade Joković stiže do najzabačenijih sela podno starog grada Jeleča. Na opusteloj planini Rogozni onemoćalim starcima jedina je veza sa svetom, a osim pisama i penzija, često im nosi lekove i brašno, overava knjižice, plaća struju...

Rogozna zauzima ogroman prostor između Kosova i Raške oblasti i važi za najzapostavljeniji deo Srbije. Zbog bespuća i siromaštva, sa Rogozne se odselilo čak 80 odsto stanovništva, a u planinskoj zabiti ostali su mahom onemoćali starci o kojima najčešće nema ko da brine, često ni da ih sahrani. Jedini čovek koji ih povremeno posećuje i koliko god mu mogućnosti to dozvoljavaju pomaže je Rade, poštar iz Lukara, sela u podnožju planine.

Svakodnevno iz Lukara preko Belanske Rade kreće ka Dedilovu, Grubetiću, Otesu, Jeleču, Vojkoviću, Vranoviću, Drgočevu, Žunjeviću, Znuši... Pokriva i prigradsko naselje Mur i još desetine rasutih sela i zaselaka u mesnoj zajednici Lukare. Nekada mora i zaobilazno, preko Ribarića, pa pored jezera Gazivode do zabitih sela u vrletima planine. Iz matične pošte u Kraljevu dobio je polovnu "ladu nivu", kojom ne može baš do svih sela, pa da bi uručio pismo ili penziju, često mora i satima da pešači. Ne tako retko, kad je veliki sneg i blato, i "nivu" mora da izvlači traktorima ili zapregom.

- Rođen sam na Rogozni i živim u selu Krčmare, gde su ostala još samo dva-tri domaćinstva - priča nam Rade. - U susednom selu živi samo jedna starica, koja mesecima ne sretne čoveka. Negde dva-tri onemoćala starca, retkost su mlađi ljudi. Nema ko ni čašu vode da im pruži. Često me zamole da im iz Novog Pazara donesem hleb, lekove i najosnovnije namirnice. Šta ću, moj je narod, a još i u nevolji. Mole me da im overim knjižice, da im uplatim struju i telefon, nabavim baterije. Ako mi se uklapaju u "trasu" i putni nalog, ja to obično i učinim. Dešava se da im u Lukare stigne paket, težak, koji nisam dužan da im nosim. Pošto znam da baka od 80 godina ne može da dođe po njega, ponesem ga i bukvalno unesem u kuću. Katkad u "nivu" natovarim džak brašna, pa potom na leđa do nekog usamljenog i onemoćalog starca.

Starica Stanika Stana Minić (80) iz Dragočeva živi sama na kraju sela Dragočevo, udaljenog od Novog Pazara više od 30 kilometara.

- Da ne naiđe neki drvoseča ili lovac i da me ne poseti poštar Rade, cele zime ne bih srela čoveka, niti bih imala s kim da progovorim - kaže Stana. - Mogu da umrem, a da danima niko ne zna da sam preminula. Šta bismo mi bez našeg Radeta!

Rade naglašava da njegovi pretpostavljeni u Kraljevu i Novom Pazaru imaju razumevanja za sve te njegove "aktivnosti" u radno vreme i da se trude da mu u granicama mogućnosti pomognu.

- U poslednje vreme moja "niva" često se kvari, više puta ostavljala me je u bespuću, pa se nadam da će mi moji šefovi u Kraljevu nabaviti neku noviju ili bar malo bolju, jer bi mnogo značila i meni i "mojim starcima" sa Rogozne - ističe poštar Rade.