Kako sam postala prva žena pilot u vojsci

NIKADA nisam maštala da letim "boingom", ali zato danas upravljam i putničkim i vojnim avionima i helikopterima preko "ruku mojih učenika". Volela sam svoj posao i radila ga s puno ljubavi. Najveće zadovoljstvo mi je što danas mogu da kažem da sam mnogima "podarila krila".

Ovako svoju priču započinje Svetlana Milenković (56) iz Leskovca, jedna od četiri žene koje su činile prvu generaciju devojaka pilota Ratnog vazduhoplovstva SFRJ, a koja je nedavno proslavila prvu godinu penzionerskog staža. Tvrdi da su joj avioni bili "u genima" jer je i njen otac završio Saveznu pilotsku školu u Rumi. Iako se on nije profesionalno bavio letenjem, pronalazak njegove pilotske knjižice na dnu fioke za Svetlanu je bio presudan u životu.

- Imala sam samo 10 godina, kada smo moj dve godine mlađi brat Saša i ja pronašli očeva dokumenta. Pritiskali smo ga da ponovo počne time da se bavi, sve dok u njemu nismo probudili dečačke snove o letenju. Suvišno je reći da se naš život od tada sveo na odlaske u školu i na aerodrom. Sa letenjem smo mogli da počnemo tek sa 16 godina i to čekanje nam je teško padalo - priseća se Svetlana Milenković, u vazduhoplovstvu poznatija pod devojačkim prezimenom Mitrović.

Čim je napunila 16 godina završila je jedriličarsku obuku i dobila dozvolu za pilotiranje, da bi se već sa 19 prvi put pojavila na Državnom prvenstvu u jedriličarstvu. Tada je stala rame uz rame sa 36 muškaraca-takmičara u ovoj, do tada strogo muškoj profesiji. Ubrzo postaje nastavnik jedriličarstva, a dve godine kasnije je ponela status državnog reprezentativca na Evropskom prvenstvu u jedriličarstvu za žene u Subotici. Kada je JNA konačno otvorila vrata za žene, Svetlana je shvatila da je to prava prilika za nju.

- Ljubav prema vojnom pozivu i kvalitet i kvantitet letenja koji je vojska mogla da pruži, presudili su da konkurišem za Školu rezervnih oficira avijacije za žene gde sam i primljena. Moja najveća želja je bila da nakon toga postanem oficir Ratnog vazduhoplovstva, kao što je u to vreme bilo omogućeno našim kolegama. Međutim, nakon nas, sledeće godine bila je druga klasa od pet devojaka koje nisu poletele samostalno. Posle toga školovanje pilota žena je prekinuto - objašnjava ova penzionerka, koja iza sebe ima 1.100 sati na jedrilicama, 500 sati leta na avionima i dva padobranska skoka.

Iako su njena okolina i porodica bili svesni ljubavi koju gaji prema avionima i letenju, u prvi mah bili su zatečeni odlukom da ode u Zadar na školovanje.

- Mama je plakala i odgovarala me, tata je bio zbunjen, ali se brat iskreno radovao - kroz osmeh na licu priseća se Svetlana. - Uprkos početnom otporu, imala sam kasnije potpunu podršku porodice koja je uvek bila ponosna na mene.

Dolazak prve klase devojaka u vojnu bazu u Zadru pripreman je gotovo šest meseci, od izbora načelnika, posebnog pravilnika, adaptiranja objekata za njihov smeštaj. Njih četiri iz četiri kraja tadašnje Jugoslavije, nisu znale ništa o tome kako će obuka izgledati, ali su pretpostavljale da će sve oči biti uprte u njih, počev od učenja, letenja, pa do ponašanja.

Svetlana Milenković u Zadru

- Znale smo da moramo da opravdamo poverenje koje nam je ukazano i otvorimo put drugim devojkama. Kolege su nas najpre gledale sa interesovanjem ali i nepoverenjem da ćemo moći da obavimo sve zadatke kao i oni. Međutim, sa prvim ocenama iz teoretskog dela, sumnje su polako nestajale. Nakon padobranske i letačke obuke dokazale smo da su i žene sposobne da budu piloti u vojsci - priča Svetlana.

Svetlana Milenković u penziji je od 1. januara prošle godine, kaže da uživa u novom statusu i da konačno ima vremena i za neke druge stvari. Upisala je časove joge, posvetila se čitanju naučne fantastike, uživa u društvu supruga i crnog labradora Tobija. Više ne leti, a kaže i da joj letačke dozvole nisu važeće.

- To ne znači da ne mogu da ih produžim ukoliko poželim - osmehuje se Svetlana. - Imam ponudu kolega iz Kraljeva da mi pomognu u tome, ali malo ću razmisliti, baš mi se dopao status penzionera.

Iza sebe Svetlana ima 1.100 sati u jedrilicama

SEĆANjE NA BRATA NE BLEDI

SVETLANA je posebno uživala leteći sa svojim bratom Sašom.

- Najponosnija sam na svog pokojnog brata koji je bio pravnik, kontrolor letenja i nastavnik jedriličarstva, prvak Srbije u jedriličarstvu, prvak Jugoslavije u preciznom letenju. Poginuo je 1990. godine u Beogradu na pripremama za Svetsko prvenstvo u Argentini. Njegova smrt ostavila je najveći trag na mene. Nešto što sam najviše volela u životu, otelo mi je nekoga koga sam najviše volela u životu. Više ništa nije bilo isto, pa čak ni letenje - iskreno će Svetlana Milenković.