„NOVOSTI” ISTRAŽUJU Vreme samlelo snove

NEKADA su vikendice bile oaze i mesto za odmor. Danas su mnogima jedini krov nad glavom. Decenijama su odvajali od plata i penzija ne bi li dočekali da u svojim kućicama za odmor konačno predahnu, uživaju na čistom vazduhu, pecaju... Vreme je, međutim, "samlelo" njihove snove. Jer, da bi prehranili porodice, i pod stare dane, dobro se oznoje dok u njima okopaju baštu i oberu voće.

Sve češće se penzioneri u njih sklanjaju da bi podmlatku oslobodili stan u gradu. Neke su prodali naslednici, neke zvrje prazne i zapuštene. U svakom slučaju, u njima se sve manje baškare oni koji su ih gradili.

- Deca su, najčešće, prodala vikendicu, i to za male novce. Zato se i kaže da se nikad ne kupuje od onog koji je gradio objekat svojim rukama, već od naslednika - kaže Romeo Karanović, predsednik Udruženja vlasnika vikendica i salaša. - Vikendica traži redovno održavanje i objekta i dvorišta. Ako imate novca, a nemate vremena, nađete nekog ko će za relativno malo para da održava vikendicu, koja će služiti samo za uživanje sa porodicom ili prijateljima. Ako nemate novca, a imate vremena, svaki slobodan trenutak koristite za rad u njoj, na njoj i oko nje.

Karanović kaže da su vlasnici vikendica danas ili oni koji zarađuju iznad proseka ili penzioneri. Među vikendašima ima i radnika s malim primanjima, zaposlenih u državnim službama, koji imaju dosta slobodnog vremena. Njima vikendica služi i kao dopunska zarada kroz gajenje voća, povrća, pečuraka, proizvodnju rakije i vina.

Stil života pre tri ili četiri decenije omogućavao je radnicima da u vikendice ulažu mnogo vremena. Građani koji su lako dolazili do društvenog stana okrenuli su se luksuznoj potrošnji, putovanjima, a neki od njih su gradili i kuće za odmor. Za tako nešto nisu bile potrebne nikakve dozvole, a na njih se nije plaćao ni porez.

Naučni saradnik Instituta društvenih nauka u Beogradu, dr Nada Novaković, objašnjava da je gradnja vikendica bila moguća i zbog radnog zakonodavstva.

- Boravak u preduzeću od sedam do 15 časova je nešto što danas može samo da se sanja - napominje Novakovićeva. - Nakon posla ostajalo je dosta slobodnog vremena i za porodicu i za dodatne aktivnosti. Vikendaši su to korisnije upotrebili, ali su sa pogoršanjem opštih društvenih prilika bili prinuđeni da napuste stečene navike. Gradnja vikendica je imala višestruko značenje za njihove vlasnike. Na taj način se ulagala ušteđevina ili plasirala sredstva od stambenih kredita. Za najbogatije je gradnja kuće za odmor predstavljala lakoću, mali trošak, a veliki porodični dobitak i lični prestiž. Sociološka istraživanja sprovedena sredinom osamdesetih u Beogradu potvrdila su da je svaki četvrti vlasnik vikendice bio rukovodilac ili stručnjak, a svega 0,7 odsto bilo je radnika!

Mnoge kuće niko ne obilazi

Omiljeno mesto Beograđana i Novosađana godinama je Fruška gora. Na njenim obroncima je i Banoštor, malo selo u beočinskoj opštini, na samoj obali Dunava.

- U selu ima oko 180 kuća, a čak 600 vikendica - kaže Radivoj Rakić, predsednik Mesne zajednice. - U više od 45 odsto njih ljudi danas žive. Više nema dodeljivanja radničkih stanova, pa su roditelji prinuđeni da se povlače u vikendice, a da deci oslobode prostor u gradu. Njima ovde odgovara što je selo urbano. Putevi su dobri, a blizu im je i lekar i prodavnice. Ima i onih koji i dalje dolaze samo vikendom, a među njima je najmanje biznimena. Uglavnom su to intelektualci, profesori i lekari.

Romeo Karanović napominje da je ekonomski sunovrat Srbije uticao na odluku vlasnika vikendica da se odluče na život u ovim objektima da bi deci ostavili stan.

- Ali bez obzira na to šta oni po tom pitanju kažu, život u vikendici nije komotan. Prodavnica, lekar, pošta uglavnom su daleko - nabraja Karanović. - Retko koja vikendica ima dobro grejanje i dobru izolaciju, pa život u njoj zimi i nije baš ugodan. Naravno, mnogi će reći da baš uživaju u miru i tišini, čistom vazduhu, pucketanju vatre iz "smederevca"... Ali vikendica je napravljena za uživanje vikendom, a ne za život u njoj.

PRODAJU SE SAMO JEFTINE

- VIKENDICE su vrsta luksuza, a prodaju se samo one koje su jeftinije od 20.000 evra - kaže Sanja Rafajlović, iz agencije za nekretnine Real House. - Kupca mogu ponekad naći i skuplje, ali onda je potrebno da se sklopi mnogo kockica, od toga da mu se svidi objekat, ali i da ima dobar put tako da se do kuće za odmor može stići i leti i zimi. Prodavali smo i vikendice koje su koštale 100.000 evra, ali se to retko dešava. Kuće za odmor kupuju naši ljudi koji su skupili neki novac, ali ima i mnogo gastarbajtera, koji ne žele da dođu u Srbiju kod rođaka, već da imaju svoj mir. Prodavci su uglavnom stariji ljudi koji su objekte gradili sedamdesetih godina prošlog veka i sada su došli u godine kada više ne mogu da ih održavaju, a deca nisu zainteresovana.

Mića i Ljilja Jurčev u svojoj vikendici