MALO ko pamti ovakvu svečanost u jednom šumadijskom selu. Selo se zove Amerić. Ko zna ko mu je takvo ime dao, ali, to nije ni bitno. Bliže koordinate su: potkosmajski kraj, opština Mladenovac, na pedesetom kilometru od srpske prestonice.

Jedanaestoro đaka i šestoro predškolaca, dva njihova učitelja, vaspitač i veroučitelj, u sredu su na noge podigli celo selo. Zadivili goste, pristigle, ne nadajući se da je ovde priča - kako se brani prag koji nije za katanac.

Povod zbog kog su "Novosti" bile ovde je svetosavsko slavlje, kojeg nije bilo decenijama unazad - a napravili su sliku najlepšeg lica Srbije.

Deca i njihovi roditelji pokrenuli su celo selo, pripomogla je crkva i lokalna, privremena vlast Mladenovca, da ovo bude događaj pred kojim niko nije ostao ravnodušan. Čitava misija može da stane u poruku: ne zatvarajte škole, deca vas mole.

- Želimo da škola živi, da ne budu prazne učionice, da roditelji, naše komšije, ne voze decu u grad, nego da ih zaustave ovde, kako bi se u selu čula njihova graja i vraćao život, kako se ovdašnja domaćinstva ne bi gasila - govori nam Anastasija Milojević, koja je s kolegom Sašom Jovanovićem danima unazad, gotovo od kuće do kuće išla i pokrenula ljude, bivše đake ove malene školske zajednice, koja je u sastavu matične škole "Bora Milošević" iz Vlaške.

I, odazvali su se ovdašnji domaćini. Svako, ko je bio u prilici da pomogne. Prepoznali su, ljudi, vrednost ovog poziva.

- Najpre smo mislili da ovo bude skromno svetosavsko obeležavanje, kada sam se prihvatio da budem domaćin slave - kaže nam Jovan Kojović. - Onda su se ljudi uključivali. I, evo, danas je ovo praznik ne samo za naše selo, nego za čitavu opštinu, a ja mislim i poruka za Srbiju. Selo ne sme da izgubi svoje dragocenosti. A dragocenost su ova deca. Najveća dragocenost. Posle ovog dana, mislim, u našem selu ništa neće biti isto.


Sa priredbe u školi

Pogled na školsko dvorište. U njemu sve vri. Zapravo, školsko dvorište je gotovo tokom prethodnog dana i noći postalo jedno veliko srpsko domaćinstvo. Kao nekad, udružile su se komšije. Iz škrinja su povadili nošnje, neki za ovu priliku deci su preko noći izvezli košuljice, sašili šajkačice i jeleke.

Deca pevaju, udara veliko zvono ispred škole. Čuju se frula i stara harmonika. U dnu dvorišta, šaša, seno, neko je dovezao kazan za rakiju, kace, korpe pune jabuka. Čuju se jaganjci, jarići i praporci belih lepotana, samo za ovu priliku upregnutih u kočije.

Dečji glasovi, ipak, nadglašavaju sve. Pevaju deca pesmu koja udara u srca. U duše. I malo je ko, ovde, mogao da zadrži suzu.



SAD IMAM NADU

- Škola u Ameriću nekada je imala, u četiri razreda, i po 120 đaka - seća se domaćin Jovan Kojović. - Sad imam nadu da se ponovi to vreme, da sve vri od dece, kao što smo u ovom danu pokazali da je moguće da se složimo, da im pomognemo da ostanu ovde. Zašto bi svi trčali u grad, a posle se vraćali, jer tamo gde su ih roditelji odveli, za sve nema posla. Srpsko selo je budućnost. I ja verujem u to.