Dečko neće sa mnom u lov

Slučajni prolaznik koji bi Josipu Vojnić Tunić (30), šarmantnu smeđokosu devojku, elegantnu i na visokim štiklama, video kako užurbanim korakom ide korzoom ka Gradskoj kući, teško može da pomisli da ta krhka dama vikendom, u šumama lovišta "Subotička peščara" na ramenu nosi dvocevku, a za pojas zadene bar jednog fazana.

Josipinoj porodici i prijateljima to, međutim, nije ništa čudno. Pravnici i odbornici u Skupštini grada Subotice ljubav prema lovu usadio je otac Josip, ugledni subotički poljoprivrednik, a ona je, kako sa ponosom ističe, četvrta generacija lovaca.

- Mislim da sam imala nešto više od tri godine kada me je otac prvi put odveo u lov. Od tada sam uvek išla sa njim, znatiželjno gledala kako se okupljaju, vode pse, raspoređuju po terenu, a van sezone zajedno smo obilazili hranilišta i nosili hranu za divljač - seća se mlada Subotičanka.

Sa 17 godina postala je pripravnik, a godinu dana kasnije, čim je položila lovački ispit, dobila je status aktivnog lovca. Danas je jedna od pet dama među 670 lovaca Udruženja "Subotička peščara".

- Lov je deo mog života, kroz njega sam vrlo mlada naučila šta znači kolegijalnost, koliko je važno imati poverenja u onoga ko stoji pored tebe, šta je dobra organizacija - priča Josipa, dok sa preklopljenom puškom ide ka zbornom mestu na rejonu Bikovo-Gabrić-Orom, gde čeka ostale članove grupe "Fazan 1/8". - Lov nije samo sport, već druženje i rekreacija koja okuplja ljude različitih generacija, interesovanja i profesija.

Mnogim njenim vršnjacima možda nikada neće biti jasna strast zbog koje je jednoj devojci smrzavanje u zimskim jutrima, stajanje u čeki (zasedi) i pešačenje 15 kilometara sa kilo blata na čizmama draže od obilazaka kafića i šoping-molova.

- Ovaj hobi me ispunjava i opušta, ma koliko to ljudima sa strane delovalo čudno - nastavlja Josipa. - Mama reaguje kao i svaka mama, dečko me podržava, ali ne ide sa mnom, a društvu često nije jasno zbog čega nedeljnu kaficu u "Bosu" uvek zamenim šetnjom po blatu i hladnoći. U lov se ide zbog divljači, ali meni to nije presudno, naročito što je ima sve manje, više odlazim zbog druženja i boravka u prirodi.

Josipa je lovica ili lovkinja. U našem jeziku još uvek ne postoji usuglašeno mišljenje koji bi reč bila ispravan naziv za žene lovce, a razlog za to je što dama sa puškom u lovištima ima izuzetno malo. Iako malobrojne, one su u svemu ravnopravne sa ostalim lovcima.

- Na lovištu idu rame uz rame sa nama, a jedina protekcija koju imaju je da ne plaćaju upisninu udruženju, samo višim instancama - kaže Tihomir Kijac, upravnik lovišta "Subotička peščara", koje je već dve godine najbolje u državi u odstrelu srndaća. - Naše dame su propisno odevene i opremljene, a možda se i više od muških kolega striktno drže propisa. Stanište za divljač nestaje zato je fazana sve manje, zec je stradao zbog nekontrolisanih otrova i zbog toga postoje tačno određene kvote koliko se divljači sme odstreliti.

Dame u maskirnoj odeći to i te kako poštuju i njima se neće desiti da odstrele ženku fazana ili urade nešto mimo pravila i zbog toga uživaju ugled svojih kolega.