Reportaže

Hranim koze i migrante

Vitomir ĆIRIĆ

14. 01. 2016. u 21:15

Dragan Mitov, jedini stanovniki sela Donji Krivodol na srpsko-bugarskoj granici. Utabana izbeglička staza vodi pored moje kuće, uvek im dam hleb, vodu i neku odeću

KAD sa svojim mukama migranti sa Bliskog istoka stignu u Srbiju iz susedne Bugarske, prvi čovek na koga nalete je Dragan Mitov, jedini stanovnik dimitrovgradskog sela Donji Krivodol. Državna granica seče staroplaninske masive i visove i bukvalo je na puškomet od Draganove kuće. Utabane izbegličke staze preko brda i šipražja vode pravo do asfaltnog puta i kuće ovog usamljenika, "čuvara vatre" podno Vidliča, koji se bliži šezdesetoj.

Put u jednom pravcu vodi ka Pirotu, a u drugom preko Vidliča do bližeg Dimitrovgrada, gde se posle lomatanja po bespućima izbegli smeštaju, oporavljaju i autobusima nastavljaju dalje ka Centralnoj Srbiji.

- Ni sam ne znam koliko je dosad ljudi ovde prispelo - kaže nam Mitov. - Kad sam ih prvi put video pre dve godine, prestravio sam se! Bilo ih je desetak, svi mladi, zarasli u brade i pocepani. Gladni kao gladna godina i žedni kao da su prevalili Saharu. Nahranio sam ih hlebom, napojio sa bunara, a zatim pozvao policiju koja je došla i pokupila ih. Kasnije su, sa muškarcima počele da pristižu i žene, pa i deca. Bilo je i žena koje su se usput porađale. Svakome od njih sam pomogao koliko sam mogao, ali sam vodio računa da se ne ogrešim o zakon i da ih odmah prijavim policiji. Imao sam gomile stare obuće i odeće i sve sam im podelio, jer je bilo puno onih koji su bili goli i bosi. Više stotina ih je prošlo ovuda, ali nam ni voćku nisu ubrali ili napravili neku drugu štetu.

Priča sa izbeglicama se nastavlja i ove zime. Mitov se već navikao na ovu svakodnevicu. Ako ih nema danas, naleteće sutra ili najkasnije prekosutra. Opet će im dati ono što ima i naravno pozvaće graničnu policiju koja ovuda krstari otkad se 2007. povukla vojska. U međuvremenu zanima se oko stoke od koje živi.

Mojih dvadesetak koza i ja smo jedine žive duše u selu sa nekoliko desetina dotrajalih kuća - kaže Dragan. - Tokom leta dolaze penzioneri iz Pirota, Dimitrovgrada, Niša, pa čak i Beograda, da obiđu očevinu. Neko ostane dan-dva, neko nedelju ili mesec dana, ali već u oktobru selo opusti i ta mučna tišina traje skoro do 1. maja.

Sa Ivicom i Sašom, komšijama iz susednih sela

KAD TRI SELA PIJU KAFU

- Veliki problem je, kaže Dragan, bakalska roba i snabdevanje hlebom, pa je džak brašna obavezan u kući.

Ove zime, na svu sreću, nema mnogo snega, ali sam lane kraj bunara jedne noći izmerio minus 25 - kaže Mitov. - Takvih dana se bojim i tada mi na kafu dođu još dva sela, gde takođe ima ljudi poput mene. Iz susednog Gornjeg Krivodola pristigne Ivica Aleksov, a iz Vlkovije Saša Elenkov. U ova dva, takođe prigranična sela, jedva da ima desetak staraca, a Aleksov i Elenkov su jedini koji, i po ciči zimi smeju i sposobni su da izađu iz sobe.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije