Vojvođanske priče: U dvorištu rodne kuće spomenik - knjizi

PAMETI se Mokrinčani iznova klanjaju. I pismenosti. Tako vekovima. A jedan od njih, Radovan Popov, univerzitetski profesor, otišao je korak dalje. Pre četvrt veka, jedinstvenim obeležjem odužio se svom i za svoje tri sestre najvećem dobrotvoru - knjizi. Baš tako.

Radovan je pre dve decenije preminuo. Iza sebe je ostavio neizbrisiv stvaralački, pre svega pedagoški i naučni trag. I spomenik, koji je na početku poslednje decenije prošlog milenijuma podigao u dvorištu rodnog doma. Tog neobičnog skulptorskog poduhvata svog velikog prijatelja sa uočljivim poštovanjem priseća se kikindski profesor Dragoljub Badrljica, takođe Mokrinčanin:

- Radovan je sam došao na tu ideju, koju je postupno sam i realizovao. Dolazio je vikendom u Mokrin, pa nas nekolicinu redovno pozivao da se družimo. Imao je prostranu dušu za sve ljude. Susreti za nezaborav. Sedimo, tako, u hladovini, pričamo o svemu, našem selu, vremenu prošlom i onome što naslućujemo. To su ti mokrinski divani, iz kojih je pametno i mudro moglo da izleti. Slabo je Radovan mario za naše primedbe. Dok je dorađivao svoje umetničko delo, pod njegovim rukama nicao je veličanstveni obelisk. S olakšanjem je odahnuo kada je okončao posao, pa kazao: "Ovo sam morao da uradim", kao da je s leđa skinuo ogroman teret...

Na spomeniku, u dvorištu kraj opustele kuće u nekadašnjoj Vilzonovoj ulici, kasnije preimenovanoj u Rade Trnića, za buduća pokolenja ostao je neizbrisiv trag: "Tvoje veličanastvo knjiga. Večno ti hvala za duhovno bogatstvo, koje si nam podarila". U potpisu: "Cica, Radovan, Danica i Varica". A ko su zapravo potpisnici te divne poruke? Brat i tri sestre. Po mnogima, četiri najumnije glave ponikle na jednom mokrinskom ognjištu u prošlom veku, sa - pet fakultetskih diploma. Čuvenom beogradskom reporteru Bogdanu Ibrajteru Tanetu, inače, zemljaku i dugogodišnjem prijatelju, Radovan je pričao, a ovaj pažljivo beležio, pa posle majstorski složio na novisku hartiju:

- Otac Vladislav, Vlajko, i mati Milena, na studije u Beograd sredinom prošlog veka poslali su četvoro dece. Nas četvoro završilo je pet fakulteta, a zatim dva magistrata, jednu specijalizaciju i dva doktorata.

Medalja prof. V. Stojanovića

Jelena, ili Cuca, završila je farmaciju, Danica fizičku hemiju, Kristina - naša Varica klasičnu filologiju, a ja prirodno-matematički i mašinski fakultet. Sve to postigli smo zahvaljujući knjizi - objasnio je Radovan svom drugaru Tanetu zašto se latio podizanja neuobičajenog spomeničkog obeležja na mestu na kojem je načinio prve korake i u porodičnoj ljubavi i slozi, sa sestrama, zakoračio na stazu školovanja i neumornog sticanja znanja.

Majka Milena Popov sa decom

Jelena je najstarije dete skromne i tihe domaćice Milene i paora Vladislava, Vlajka, čoveka zlatnih ruku sa stotinu zanata. Bila je student generacije. Iza nje je ostala ćerka. Kristina, ili Varica, posle studija, predavala je latinski jezik. Igrala je, veoma uspešno, košarku, prvo u BSK, a potom kod Ace Nikolića u Partizanu. Bila je, od 1953. do 1957. državna reprezentativka. Danica je na Medicinskom fakultetu u prestonici, kao redovan profesor, predavala biofiziku. Bila je i spoljni saradnik Instituta za nuklearne nauke u Vinči. Ostvarila je izuzetne rezultate u naučno-istraživačkom radu. Autor je univerzitetskih udžbenika. Bila je, uz svu mudrost i stečeno znanje, izuzetno lepa.

Jelena, Radovan, Kristina i Danica

Radovan je, za razliku od sestara, koje su posle studija ostale u Beogradu, živeo i radio u Novom Sadu. Predavao je na tamošnjem Poljoprivrednom i Mašinskom fakultetu. Kolege su ga proglasile najboljim profesorom na Novosadskom univerzitetu. Dobitnik je i prestižne Medalje prof. dr Vojislava Stojanovića, zatim najvišeg opštinskog priznanja Kikinde, laureat je svog Mokrina. Upisan je u svetski zbornik pod nazivom "Ko je ko u nauci". Sa suprugom Milicom izrodio je sina i ćerku, koji, međutim, nisu nastavili očevu misiju posvećenosti Mokrinu. Naslednici, saznajemo od meštana, retko svraćaju u očevo rodno selo. Jelena, Radovan i Danica preminuli su u kratkom vremenkom razmaku. Jedino je živa Kristina.

Kristina i Danica (gore) i Jelena i Radovan iz 1951.

U Beogradu je, s ćerkom. Na sever banatske ravnice teško se, s razlogom, zapućuje. Nema tamo najdražih. Od zavičaja su ostale samo uspomene setom začinjene, odavno požutele fotografije iz porodičnog albuma sačuvane u Badrljičinom muzeju i čvrsto utemeljen spomenik najvećem prijatelju i dobrotvoru rodne kuće - knjizi.

DESANKINA ŽELjA

PRE dve godine Badrljicu je iznenadio telefonski poziv iz Novog Sada. Javila se Desanka Šarik i pitala da li može da vidi spomenik knjizi, uz znak poštovanja prema profesoru Popovu. S ćerkom je doputovala u Kikindu, a to je Badrljica, u ulozi domaćina, ovekovečio foto-aparatom.

Radovan sa sestrama i harmonikom koju mu je otac doneo iz Nemačke

POPIJU POKOJU ČAŠICU, PA SE RAZIĐU

U PORODIČNOJ kući Popova odavno ne živi niko. Naslednici u Novom Sadu i Beogradu nisu je prodali, a u njenom dvorištu komšija drži poljoprivredne mašine. Spomenik knjizi odoleva zubu vremena. Kiša, sneg, sunce i vetrovi još ga ne načinju. S vremena na vreme obiđu ga Radovanovi najbolji prijatelji. Malo se zadrže, popričaju, prisećajući se lepih, davnih vremena, popiju čašicu rakije, pa se raziđu.

Pravoslavna crkva u Mokrinu

ČUVAR SRPSKIH KULTURE I OBIČAJA

RADOVAN Popov je posedovao široko obrazovanje, koje je uveliko izlazilo iz okvira struke. Autor je univerzitetskog udžbenika i velikog broja naučnih radova. Uređivao je više stručnih časopisa, bio je čuvar kulture i običaja svog, srpskog naroda i, pored ostalog, pokretač, urednik i koautor 12 monografija iz edicije "Znamenitosti Mokrina i Mokrinčana", zatim organizator tradicinalnih uskršnjih priredaba, borbe gusana... Kao vernik, pomagao je Srpsku pravoslavnu crkvu, škole...

Popov sa priznanjem SPC