I ambasadorima udara flekice

KOŽNA sedla, opasači, kajase, ženske i muške čizme i cipele, tašne, opanci šiljkani... Među njima "utopljena" mala oglasna tabla - sarač, opančar, obućar, tašner. Ova "slika" više liči na starinsku fotografiju trgovačke ulice sa načičkanim zanatskim radnjama, nego na centar savremenog Beograda, na Slaviju danas.

Polako otvaramo vrata radnje. Unutra isto kao ispred radnje. Obuća, torbe, tašne, kaiševi, đonovi, "vise" sa svih strana. Tu su i neizbežni kalupi za modeliranje obuće, u uglu naslagani komadi kože, "linija" finih brusilica i četke za čišćenje kože i obuće... Na zidu uramljeno "majstorsko pismo". Na stolu knjiga utisaka. Za velikom mašinom, nalik gigantskoj singerici, zanesen šivenjem, majstor Vasilije Vasa Milosavljević.

- Sve sam stariji, a posla sve više. Ne mogu sve da postignem - govori dok se pozdravljamo. - Ali, dok ima posla živ sam. Ova radnja je moj život, jer ne pravim razliku između življenja i rada. Najbolje mi je uz "pesmu" ove moje obućarske mašine. Dok radim mislim, sanjarim, kreiram, modeliram...

Da ne živi u skladu sa svojim zanatom, majstor Vasa, veli, ne bi bio ni zdrav ni srećan, a ne bi, tvrdi, dočekao ni jubilarne godine - 85 života i 70 rada. Ove prve, da ih sam ne otkriva, majstor Vasi niko ne bi ni "dao". Hitrih pokreta, još hitrijih misli, doskočice "sipa" iz rukava... Nasmejan, vedrog duha, sa osmehom dočekuje i ispraća sve mušterije. To je naučio od oca Mihajla, kako kaže, "začetnika obućarske dinastije Milosavljević osnovane 1928. u Jagodini".

- U očevoj radnji, sa nepunih osam godina, počeo sam da pečem zanat - priča majstor Vasa. - Šegrtovao sam tri godine, učeći da udaram drvene klince, da mešam ćiriš - tadašnju zamenu za obućarski lepak, i da voštanim koncem šijem. Kalfa sam, potom, bio četiri godine, pa tek onda polagao majstorski ispit. Posle sam nekoliko godina radio sa ocem, a "sidro podigao" kada sam bio siguran da sam kompletan obućar i da znam da napravim kvalitetnu cipelu. Sa obućarskim alatom u torbi proputovao sam bivšu Jugoslaviju i stigao i do obućara u Italiji. Nigde se previše nisam zadržavao, ali sam svugde uzeo poneku zanatsku caku.

Sredinom sedamdesetih, kaže, skrasio se u Beogradu. U "najdražoj radnjici" gde kreira cipele po narudžbini, radi šusteraj i uživa u čarima saračkog zanata. I, to se vidi u svakom pokretu majstora Vase - decenije rada su mu podarile veštinu i strpljenje, ali strast i elan su kao kod početnika. Kvalitet rada, veli, neprekidno unapređuje. Zato i jeste jedan od najcenjenijih beogradskih obućara. Njegove mušterije su Beograđani - prve komšije iz Birčaninove ulice i sugrađani iz najudaljenijih delova prestonice, poznati umetnici, lekari, profesori, ali i gotovo svi ambasadori u Srbiji.

- Moji u esnafu zovu me narodni i diplomatski obućar, jer su i jednima i drugima potrebne razne popravke obuće - priča majstor Vasa. - Od zamene flekica, ušivanja i širenja obuće do oblikovanja prema čukljevima, budući da sam od retkih u našem esnafu koji ima "lek" i za tu boljku nogu. Jedino što se za naš narod i ambasadore razlikuju cene. Izrađujem i vrlo skupe unikatne cipele od najbolje kozje, teleće i zmijske kože.

A, za sve što radi, veli šeretski, inspiracija su mu bile i ostale - žene.

- Njihova lepota, graciozan hod, osmeh ili pogled pun ljubavi, kreirali su neke od najlepših modela cipela - priča majstor Vasa. - To su one sa visokom potpeticom koja je vrhunski ukras savršene ženske noge i stopala. Kad god bih video lepu ženu, odmah bi mi se ukazala i idealna cipela za nju. Eh...

ZARADIO PESMU

VASA veli da ga među ambasadorima i danas bije glas najboljeg obućara. Diplomata Rolan Mozer iz Ambasade Švajcarske čak je napisao i "Pesmu o Vasi", njegovim zlatnim rukama koje "nikako da stanu i da se odmore". Pesmu mu je predao poslednjeg dana službovanja u Beogradu sa porukom da je zahvaljujući njemu upoznao srpsko srce, navike, život i snove...

SINOVI NASTAVILI TRADICIJU

OBUĆARSKOM zanatu je naš sagovornik naučio i decu, posebno najstarije sinove Ljubišu i Đorđa.

- Njihovom preduzimljivošću od obućarske radnje mog oca u Jagodini nastala je moderna fabrika obuće - priča majstor Vasa. - Za njih sam dizajnirao modele koji su na sajmovima obuće osvajali prestižna priznanja . Ali, sinovima, unucima i praunucima u Jagodini, prepustio sam da se bore sa izazovima moderne, serijske proizvodnje. Meni je, ipak, najbolje u mojoj radnjici na Slaviji.