Dom pocepanih duša

U ZNAMENITU Tešića kuću, usred Gornjeg Milanovca, čiji su vlasnici, a i ona sama, bili uzor celoj Srbiji, sudbina je uzidala nagli, tužan i po njih mučan preokret, koji im je redom prerano gasio živote. Postala je dom pocepanih duša, uspomena, uništeni simbol poslovne časti Srbije...

Iako pripada zdanjima koja je otela komunistička država, čime deli sveopštu sudbinu, Tešića kuću izdvajaju mnoge posebnosti. Zakon o restituciji, povratu oduzetog imetka, na nju se neće primeniti. Dok se drugi grčevito bore da im se otete kuće vrate, vlasnici Tešića kuće, iako sada možda i ne bi morali da je izgube, žele da, sledeći velikodušnost svog pretka Vojimira Tešića, njenog posednika, kuća postane gradsko zdanje na dobrobit mladih.

Kuća je nemi svedok i spomenik doba kad se bogatstvo sticalo poštenim radom, generacijama.

- Vojimir Tešić (1886-1940), moj deda po majci, bio je između svetskih ratova veleizvoznik, držao monopol duvana i soli od Subotice do Skoplja, imao lanac od 35 dućana... Od čukundede, preci su mi bili trgovci. Kuću od 520 kvadrata, useljenu 1938. projektovao je Čeh Jan Prohal. Predvidevši novo ratno zlo, deda, ratnik solunac sa Karađorđevom zvezdom, kapetan, zavetuje oca: "Ako se zarati, predaj kuću na raspolaganje vojsci"! Ponosno 1940. pođe na vojnu vežbu u Kragujevac, poljubi me u čelo i pade od smrtnog srčanog udara... Imao je tri ćerke i dva sina, svi su pomrli od 1949. do 1953. Ostao sam jedini u porodici i od Tešića i Mandića... Od prerane smrti me spasava ćerka Dragana, apotekarka - setno priča Vojimir Mandić (85).

Dok nam unuk istoimenog dede kazuje mučnu sudbinu, u staračkim očima iskre suze za mirisom bosioka iz doma, kraj kojeg decenijama prolazi a odavno nije njegov.

- KPJ i Ozna su "obeležile" Tešiće, čak i nas decu. Ta 1946. nam je sudbinska, zlokobna. Ručamo, oznaši upadaju u kuću, sve nas vežu bodljikavom žicom, i decu, proteruju preko rečice Despotovice... Ostali smo u trenu bez doma, svega što su generacije decenijama stvarale. Bez života... Tešića kuća postaje Komitet KPJ. Ložili su naš parket. Moju braću Simu i Slavoljuba, i mene, teraju da životarimo od istovara vagona, timarenja konja. Naučeni odmalena na rad i žrtvu, ipak smo završili škole. Kao građevinski inženjer otišao sam u penziju sa tačno 57 godina i dva meseca upisanog staža - nastavlja naš sagovornik.

Porodica Vojimira S. Tešića

Tešića kuća u Ulici heroja Draževića sedamdesetih godina postaje Projektni biro "Graditelja". Njoj su, pre otimačine, pripadali dućani, magaze što još stoje u toj i susednoj Ulici Miloša Velikog. Stiže Zakon o restituciji, s njim nada da će dom biti vraćen, ali uzaludna...

- Pre deset godina sam prvi put tražio da mi se vrati kuća. A objektima oko nje raspolagala je jedna firma u Čačku, čiji mi je direktor pretio sa dva pištolja, u svojoj kancelariji...! Ta i druge firme su s tim zdanjima "mućkale". Na kraju, neka su nam vraćena, kuća nije - veli Vojimir, dok tužno pokazuje čudom sačuvani originalni projekat kuće Čeha Prohala, a tapiju i dedin pečat je dedin nekadašnji radnik, na samrti, svom unuku zavetovao da ih preda Vojimiru.

U međuvremenu kako "Graditelj" nema novca da opštini plati dažbine, ona prihvata njegovu ponudu da se dug namiri Tešića kućom.

- Opština je, po Zakonu o javnoj svojini, u postupku kupovine Tešića kuće koja je u vlasništvu "Graditelja" i pod zaštitom Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Ta sredstva su planirana budžetom za 2016. Kupoprodaja će biti realizovana po sticanju zakonskih uslova za njeno otuđenje, što očekujemo u narednoj godini. Njena namena biće naknadno određena, verovatno u funkciji kulture, obrazovanja. Sigurno je: neće biti upotrebljena za smeštaj administracije - garantuje predsednik opštine Milisav Mirković.

IPAK MU DRAGO

I POSLE svih rečenih muka, ipak mi je drago što će opština preuzeti Tešića kuću, kad već nisam mogao ja. Ali kao da sam ja, samo ako će ona služiti omladini. Da bude hram znanja, spomenik kulture svog vremena i porodice Tešić - saglasan je Vojimir Mandić.

RADNICI PLAĆENIJI OD SUDIJA!

- KOD mog dede, radnici su imali platu po 1.200 tadašnjih dinara, a plata sudija bila je hiljadu... Ručali su najpre uvek oni, pa mi familija, ista jela. Kao da gledam: za Božić, deda bi za 42 dece u sirotištu kupio novu odeću i spremio im slavlje - seća se Vojimir Mandić.