Čuvari Vukovog ognjišta

ČLANOVI porodice Lečić iz Tršića više od sedam i po decenija brinu o rodnom ognjištu Vuka Stefanovića Karadžića i prelepom prirodnom kompleksu, koji rečica Žeravija deli na dva dela. Ova ugledna porodica, koju samo 300 metara šume Karadžinovače deli od Vukovog nekadašnjeg imanja, ima skoro vek i po staža u Tršiću.

Danilo Dačo Lečić, prvi zvanični kustos u Vukovoj spomen-kući, ubrzo posle Drugog svetskog rata preuzeo je brigu o ognjištu slavnog Tršićanina i Jadranina i jednog od najznamenitijih Srba. Nadahnuto, zanimljivo, posvećeno, sa dosta zanimljivih pojedinosti skoro četiri decenije, na pragu Vukove rodne kuće, odeven u srpsku narodnu nošnju, govorio je o ocu naše pismenosti i kulture. Njegova "slova" o Vuku, i po formi i po sadržaju, uz izgovor svojstven Jadranima, gde je svaki glas jasan i čist kao suza, nikoga nije mogao da ostavi ravnodušnim.

- Za tatu je Vukovo ognjište, kao i nas njegove naslednike, bila svetinja - priča Danilov sin Slobodan, koji za koji dan odlazi u zasluženu penziju, pošto je na Vukovom imanju proveo radni vek, vodeći računa da svaki kutak bude onakav kakav zaslužuje slavni zemljak. - I pre nego što sam počeo da radim, još kao dečkić, pomagao sam ocu, bio prisutan kada su ovde dolazile "reke" ljudi, ne samo iz SFRJ, već i iz inostranstva, od slavista do drugih poštovalaca Vukovog imena i dela.

Nekoliko godina pred Danilovu smrt, TV Beograd je novogodišnji program započeo dokumentarnim filmom o Lečiću, koji su s radošću preuzimale sve tadašnje republičke TV kuće.

Slobodanova kćerka Dragica Ignjatović, radila je, takođe, uporedo sa ocem. Zajedno su, kao domaćini i kustosi, dočekivali goste, od 1978. do 1984. godine, dok Danilo nije otišao u penziju, a nakon dve godine i umro. Jedno vreme, kako kaže, samo njih dvoje su dočekivali posetioce Vukove u Tršiću. Istina, nije bilo muzeja kao sada, "ali je bilo često da kuću poseti, dnevno, više od 4.000 ljudi, što je, recimo, u godini 1993. koju je obeležila hiperinflacija, bilo poseta za 365 dana! U Tršić, na izvorište naše pismenosti i kulture, do raspada SFRJ, svedoči naša sagovornica, dolazilo je više od 100.000 ljudi godišnje, "dok je, od tada, ako se izuzme godina velike inflacije, bilo između 30.000 i 50.000 posetilaca".

Dragica i Slobodan Lečić u Tršiću

Vukovo rodno selo, uz svesrdnu pomoć lokalne samouprave i države, poslednjih godina dobilo je sadržaje za ponos, među kojima su Kuća pisaca, Muzej jezika i pisma i sadržaji pod vedrim nebom. A, pre nepunu deceniju i po Vukov sabor, mada naša najstarija i najveća kulturna svetkovina, bila je svedena na lokalni nivo, kao da Vuk pripada samo Tršićanima, Lozničanima i Jadranima. Kroz akciju koju su vodile "Novosti", pre osam godina, a svesrdno je podržali Centar za kulturu "Vuk Karadžić" u Loznici i lokalna vlast, na čijem je čelu je sada, kao i tada, Vidoje Petrović, Vukova spomen-kuća sređena je "od a do š".

Danilova supruga Ivanka, bila je iz stare tršićke porodice Jovičića, prvih komšija Karadžića. Na Ivankinom mirazu podignuto je tršićko lepo saborište, uz samu rečicu Žeraviju, kraj koje je Vuk u pesku ispisao prva slova naše azbuke.

- Dolaze najčešće ljudi koji su svesni značaja Vuka i njegovog dela - kaže Dragica Ignjatović. - Dolaze i neki koji su protivnici i Vuka i njegovog dela. I jednima i drugima, mi smo dobri domaćini, sledeći Vukove poruke i pouke, kao i one koje nam je u zavet ostavio naš otac Danilo.

Danilo Lečić sa posetiocima Vukove rodne kuće

SA KRCUNOM O TRADICIJI

SLOBODAN Lečić seća se da je, dok je bio dečak, u Vukovu rodnu kuću dolazio i Slobodan Penezić Krcun i dugo razgovarao sa njegovim ocem, odevenim u narodnu srpsku nošnju, uz obaveznu šajkaču.

- Videlo se da Krcun uživa u onome što je otac zborio, a nošnja ne samo da mu nije smetala, već je rekao da na Danilu stoji "kao salivena" i zajedno su pričali o njenom istorijatu - priča nam Slobodan. - Za tatu je, koliko sam mogao da shvatim, Krcunovo ponašanje bila dobra naznaka da nam ono što je naša tradicija ne bi smelo, ni slučajno, da bude mrsko.

DUŠA TRŠIĆA

KOLEGE iz Centra za kulturu "Vuk Karadžić" kažu da su "Lečići bili i ostali i duša i telo Tršića, sledeći, kao najiskonskiji vernici, Vuka i njegovo bogato delo". Danila, kao i ostale iz familije Lečić, od malih nogu niko nije trebalo da tera da "ljube" komšiju Vuka i njegovo stvaralaštvo, a autentičnost sela oduvek su znali da predstave na najdostojanstveniji mogući način.