Bečlije više ne dižu vile u Smoljincu

Selo Smoljinac, najveće u opštini Malo Crniće, ima bogatu gastarbajtersku tradiciju. Decenijama njegovi vredni meštani odlaze u zemlje zapadne Evrope, najviše u Austriju.

- Od oko 500 porodica koliko broji naše selo, sigurno njih 400 ima nekog u Beču, gde je otišlo najviše naših meštana - kaže Dragiša Petrović (59), koji je u austrijsku prestonicu otišao pre 40 godina.

U rodno selo ovih dana došao je da bi proveo božićne i novogodišnje praznike, a onda se vraća nazad, kako bi nastavio da radi na građevinama, sve do penzije, do koje ima još tri godine.

- Osim našeg pravoslavnog, obavezno obeležavam i katolički Božić, iz zahvalnosti, jer me je jedna katolička zemlja primila i dala mi posao - kaže Dragiša.

On je u Smoljinac došao sa suprugom, a u Beču su mu ostale dve ćerke i petoro unuka.

- Oni su svi rođeni u Austriji, a ovde dođu samo povremeno. Supruga i ja dolazimo mnogo češće, ali, kao ni svi ostali, nikad nećemo zauvek da se vratimo iz Beča, jer tamo imamo odličnu zdravstvenu i socijalnu zaštitu - smatra Dragiša.

U Beču je i Zlatko Dinić (57), nekadašnji odbornik i predsednik Mesne zajednice Smoljinac. Iako je ovde bio situiran, pre 10 godina i on je otišao u Beč gde, kao i Dragiša, radi u građevinskom sektoru.

- Otišao sam tamo kod roditelja, sa suprugom, a ovde su mi ostali sin i snaja koji se bave poljoprivredom i obrađuju 20 hektara zemlje. Imam i unuke Nemanju i Elenu, pa zbog njih ne mogu da izdržim da ne dođem jednom mesečno - kaže Zlatko, i dodaje da ni on, baš kao ni Dragiša, ne namerava da se zauvek vrati iz Beča.

Iako u inostranstvu i dalje može solidno da se zaradi, Dragiša i Zlatko kažu da gastarbajteri više ne zidaju velelepne građevine, već radije kupuju stanove u gradu koje izdaju ili im deca žive u njima.

Zlatko Dinić sa svojim unukom Nemanjom

- Stan donosi zaradu preko kirije, a može lako i da se proda, dok novac uložen u velelepne kuće kasnije ne može da se povrati, jer za kuće na selu sve ređe ima kupaca - kažu ova dvojica Bečlija, i zaključuju da je vreme zidanja dvoraca i zamaka zauvek prošlo.

Na pitanje otkud toliko meštana Smoljinca u inostranstvu, Dragiša kaže da je to zato što su oni oduvek bili vredni i preduzimljivi.

- Ovde je nekada cvetao privatni biznis, jer je u selu radilo više od 300 crepana. Posle je većina posao batalila i krenula u inostranstvo, jer su hteli da rade, da stiču i da napreduju - smatra Dragiša.

Dragiša Petrović ispred svoje kuće u Smoljincu

O preduzimljivosti meštana svedoči i veliki broj privatnih firmi u Smoljincu, čiji su vlasnici oni koji nisu hteli da odu kod roditelja u inostranstvo, već su želeli da ostanu i rade u svom rodnom selu.