KADA je kao studentkinja, gotovo kroz suze znala da zapita svoga profesora Nikolu Cvejića, hoće li joj se ikada ostvariti želja da peva u operi, on bi joj odgovarao: "Tebe će sa scene morati da potera milicija!" Ove duhovite anegdote priseća se Radmila Bakočević, kojoj se ostvario san svakog pevača da nastupa u milanskoj Skali, Boljšom teatru, Metropolitenu, Kovent Gardenu, Bečkoj i Pariskoj operi...

Njenih šest decenija umetničkog rada, ali i 40 godina provedenih u pedagogoji, večeras će Muzej Narodnog pozorišta (od 18.30) krunisati izložbom "Radmila Bakočević - nezaboravna Norma", autora Dragana Stevovića. Čuvenu Belinijevu operu, naša primadona pevala je više nego bilo koja diva na svetu, od vremena kada je napisana. Kao Norma na scenu je stupila više od 500 puta! Više i od Marije Kalas. Za istoriju je ostalo zabaleženo da je, uz Fjorence Kosoto, Pjera Kapučilija i Plasida Dominga, Radmila Bakočević umetnica sa najviše otpevanih predstava u 20. veku. Tumačila je gotovo sve što je bilo napisano za lirsko-dramski fah, od Verdija i Pučinija, preko nemačkog do ruskog repertoara.

- Prvu predstavu sam pevala 1955, a poslednju 2004. godine. Bila je to Nabigajila u "Nabuku", koja je izuzetno teška uloga. Imala sam 71 godinu. Sad su mi 82, ali sam počela da čitam sleva nadesno, tako da mi je tek 28 - šali se operska diva.

OMILjENA MOJA omiljena uloga je Tatjana u "Evgeniju Onjeginu" - priznaje primadona. - Ona je deo moje maštarije. Kada sam prvi put išla u SSSR, bila je zima, putovala sam vozom. Stajala sam na prozoru, gledala tu vejavicu i tražila pogledom likove iz ruske literature. Od Puškina, preko Tolstoja, do svih drugih pisaca koje sam čitala. Nekima bi ta situacija delovala patetično, ali nije bila. Kada sam bila mlada, mi nismo imali televiziju, morali smo da čitamo. I mnogo smo čitali. A i moja generacija je uglavnom učila ruski jezik.

Zaboravila je, kaže, i mnoge gradove u kojima je nastupala, ali joj je kao dominantno osećanje ostalo sve ono čega je morala da se odrekne:

- Najteže mi je bilo odvajanje od porodice. Na sreću, uvek mi je tu bila mama, da mi pomogne. Tata je znao da kaže: "Nisam znao da ću kad udam ćerku, udati i ženu". Nedostajala sam sigurno ćerki Margareti, ali i ona meni. To su bile velike žrtve. Mnogo puta sam i sama htela da neke ugovore odbijem, ali moj suprug Aleksandar to nije dozvolio. Smatrao je da sam se mnogo namučila, radila, uložila truda i možda bih jednog dana bila ljuta i na njega i na sebe, da sam odustala. Ogromnu sam podršku imala od cele moje porodice, ali i od Aleksandrove.

Posle završene učiteljske škole u Užicu i dekretom dobijenog nameštenja u Tutinu, pedesetih godina prošlog veka, kao devojka iz sela Viča kod Guče čiji dar je već bio primećen, uputila se u Beograd, na prijemni ispit.

- Za mene obično kažu da sam "natur zinger" - nastavlja sagovornica. - Na akademiju sam došla nepismena, morala sam da se vratim u srednju muzičku školu. Ja sam po prirodi imala sve ono do čega su drugi pevači dolazili uz pomoć profesora. Dozvolili su mi da srednju muzičku završim za dve i akademiju za dve godine. Zbog svega toga sam kasnije na probama stalno osluškivala sebe, šta ja to radim sa onim što mi je priroda dala da bih došla do tona. Verovatno zato i sada mogu da pevam, bez obzira na to što sve popušta sa godinama, pa i dijafragma koja je ključni mišić u pevanju... Znam tačno šta da uradim da mi glas ne bi "klaklao".

Prvi međunarodni angažman dobila je u Italiji, zahvaljujući tome što je gostujući u operi "Karmen" u Beogradu čuo Mario del Monako. Pevala je Mikaelu i to dvadesetak dana posle porođaja. Kasnije je na poziv ministarstva kulture našu operu posetilo rukovodstvo Skale i odlučilo da joj dodeli jednogodišnju stipendiju. Priseća se da je svakoga vikenda "jurila kući" za Beograd da vidi svoju Margaretu... A vrata svetskih operski kuća su se otvarala jedna za drugim.

MUZIKALNA PORODICA MUZIČKI dar imaju i Radmilina ćerka Margareta i unuka Ksenija. I zet Bata Stanković je operski pevač. - Moja oba brata lepo pevaju - priča Radmila Bakočević. - Majka nas je učila pevanju. Ona je imala jedan daleko mekši ton od mene, topao glas. Isto je bila sopran, a kada bismo zajedno pevale starogradske, ona bi odmah po sluhu hvatala tercu. Braća, Dragan i Srećko se nikada nisu profesionalno bavili muzikom, jedan je magistar šumarstva, a drugi elektroinženjer. Mi smo bili privilegovana deca jer smo imali izuzetne roditelje.

Zahvalnost što se sa Normom tako dobro nosila tokom čitave karijere, kaže, duguje dirigentu Mladenu Jaguštu. On joj je ovu izuzetno tešku i zahtevnu ulogu "raščlanio". Savetovao joj je koji deo da peva kao Šuberta, koji kao Pučinija, a šta kao Verdija.

I partneri su joj bili sami velikani operske scene, Plasido Domingo, Franko Koreli, Mario del Monako. Nisu samo sjajno sarađivali na sceni, već su se i porodično družili. Sa Domingom je istovremeno debitovala u Americi, a posle jednog incidenta u Bečkoj operi, publika je sa oduševljenjem pozdravila njihov profesionalizam:

- Pevali smo "Devojku sa zapada" i Domingo se posekao na čašu koja je stajala na stolu - priseća se naša sagovornica. - Počela je da mu lipti krv, a ja sam mu dobacila krpu, kojom je zavezao ranu i ispeva ceo čin do kraja. U pauzi mu je iza scene hitna pomoć to zašila, pa se vratio pred publiku i otpevali smo predstavu do kraja.

Otkriva nam da je tajna njenog dugog i kvalitetnog opstanka na operskoj sceni i to što je znala da proceni i kada treba da odbije angažman.

- Profesija me vodala po celom svetu, a ono što je najdublje u meni ostalo je vreme koje sam kao dete provela na selu kod tatinih roditelj ispod Ovačara. Ta priroda, komišanja, druženja, sabori, tamburaški orkestar mog strica Milutina Vasovića... - kaže Radmila Bakočević. - Kako su zimi bila lepa ta prela i pevanje uz lojanicu. Ili leti, u doba žetve, ili berba kukuruza, kada smo pevali na prljuši, prostoru gde nije bilo trave, već samo prašina i ogromno drvo... Mnogo žalim što se selo kod nas izgubilo.

OČEVE STREPNjE

JEDINI koji se nije slagao sa mojom profesijom je moj tata - priseća se Radmila Bakočević. - Smatrao je da je meni dovoljna srednja učiteljska škola. Porodica je živela od njegove činovničke plate, pa bih tako mogla i materijalno da mu pomognem, jer sinovi moraju imati fakultet. Nije bilo lako, ni jednostavno. A kada je stiglo priznanje za ono što sam radila, brinuo je što se, kako je govorio" mnogo motam po tom nebu". On nikada nije seo u avion. Kada sam u Trstu jedne godine pevala "Devojku sa zapada", sa Acom i Margaretom, došli su i tata i mama. U drugom činu su me presvlačili na sceni, mada sam bila obučena u kombinezon sa nogavicama, meni posle predstave otac kaže: "Tamo se skidaš u gaće, živog me stid pojeo, najviše od Ace. Baš me briga za ovaj drugi narod."