Ne smem da kažem porodici da sam inficiran

MUŠKARAC iz okoline Beograda, kojeg zatičemo u Klinici za infektivne i tropske bolesti KCS, ima 39 godina i poslednje tri godine živi sa HIV. Ni porodici, ni kolegama na poslu, pa čak ni najbližim prijateljima nije rekao da je HIV pozitivan.

- Bojim se da bi se promenio njihov odnos prema meni - kaže on. - Na samu pomisao na taj virus ljudi reaguju negodujući zato što je neizlečiv. Ne znaju da i mi HIV pozitivni možemo da živimo kao i svi drugi. Ovde je stigmatizacija najveći problem.

On je HIV “pokupio” na letovanju u Grčkoj, od partnera za kojeg nije znao da je zaražen. Nikad se posle toga nisu ni čuli, ni videli.

- Teško je i nezgodno razgovarati o bolesti, posebno sa drugim ljudima, koje ne poznajete - priča nam dok u rukama drži ukrštenicu. - Ja živim kao i sav ostali svet. Uzimam lek jednom dnevno, na kliniku dolazim jednom mesečno po recepte, a svakih pola godine na kontrolu.

Porodici ne želi da kaže za svoju bolest. Kaže, ne bi oni to shvatili, ni prihvatili. Lakše mu je bilo da kaže prijateljima, ali samo nekolicini.

- Oni su to najnormalnije prihvatili, ali kako razmišljaju kada odu kući, ne znam.

Naš sagovornik je, tvrdi, sve vreme bio svestan rizika u svom ponašanju. Redovno se testirao na HIV jednom godišnje. Tako je na vreme i otkrio infekciju. Sad se nada da će, ipak, da se dogodi nešto, neko “čudo” koje će promeniti prognozu ove bolesti:

- Život sa HIV nije kao život zdrave osobe. Za nekih pet, šest, sedam godina može da se desi nešto novo, neka propratna bolest. Neki sa HIV žive bez komplikacija i više od 20 godina, ali ima i onih koji svesno narušavaju svoje zdravlje. Ja verujem da će se naći lek. Trenutno se ispituje 30 vakcina. Hođu da mislim pozitivno.