JUTRO u Prištini. Ljudi i vozila slivaju se ulicama Boba Dola, Ričarda Holbruka, bulevarom Bila Klintona... U centru grada, u Ulici Ljuana Haradinaja, nekada Kragujevačkoj, zgrada glavne policijske stanice. Tik do ulaza u nju, bordo obojen deo fasade i odškrinuta vrata. Iza njih dopire razgovor. Na srpskom. Polako kucamo.

- Izvolite, izvolite - čuje se “horski” odgovor.

U maloj prostoriji, mnogo saksija cveća, dva troseda, sto, pet-šest stolica, na zidu Karađorđev portret, ikona Svetog Save...

- Dobro nam došli - ozarena lica, čvrstim stiskom ruke dočekuje nas stariji gospodin. - Ja sam čika Aleksandar Aca Janićijević, stari Prištevac od 87 leta. Mnogo ste nas obradovali što ste svratili. Odavno nas niko nije posetio. Ova lepa gospođa je moja supruga Dragica, pet godina je mlađa od mene. A, dve divne dame su Vera Nikolić i Živka Barać, naša medicinska sestra. Njihove godine krijem.

I one nas dočekuju sa širokim osmehom. A, čika Acin stisak ruke ne popušta ni posle rukovanja. Govori više od njegovih reči.

- Evo, ovde smo vam mi Srbi, preostali Prištevci - nastavlja starina. - Pre NATO agresije, u našem gradu živelo je više od 40.000 Srba. Sada nas je hiljadu puta manje, četrdesetak. Ostalo nas je toliko da svi možemo da stanemo u ove tri sobe koje pripadaju Centru za mir i toleranciju, ali su ustupljene za ambulantu Domu zdravlja u Prištini izmeštenom u Ugljare. U prvoj prostoriji se okupljamo, u drugoj nam je kuhinjica, a treća je ambulanta za našu Živku i dragu doktorku Slavicu Čanković, koje su svako pre podne sa nama.

DRMONČIĆI U centru Prištine primetili smo i jednu staru kuću. Na svim prozorima spuštene roletne, a na zidu stoji izbledela ploča - Ulica Kozaračka. Naziv ispisan na srpskom i albanskom jeziku. - To je kuća Drmončića, jedine srpske porodice koja je u centru Prištine ostala u svojoj kući - priča Živka Barać. - Roletne su spustili 1999. i nikada ih više nisu podigli. Ipak, u njoj živi najstarija Srpkinja u Prištini - Smilja Drmončić, rođena 1925. godine. Pre dve godine preminuo je njen suprug Boro, nedavno i ćerka Miljana, a sada je tu sa sinom Batanom. Drugi sin ne živi ovde. Od 1999. niko osim Miljane nije izlazio iz kuće, osim na sahranu čika Bore.

- Svakodnevno smo ovde - dodaje gospođa Dragica. - Dolazimo ujutro oko osam i posedimo dva-tri sata. Doktorka Slavica i sestra Živka nam donesu beogradsku štampu, izmere pritisak, popijemo kafu... Slobodno razgovaramo na svom jeziku. Onda malo prošetamo, odemo do pijace, u prodavnice i vraćamo se kući. Popodne čitamo novine. Posle... Ne izlazimo iz kuće.

Govore nam da ih se svakodnevno okupi i po petnaestak, ali se baš ovog jutra spremaju da idu u Ugljare na mesečni sistematski pregled. A, kažu, idu i do Gračanice, dva puta mesečno, kad im jave da su penzije stigle...

- Sad smo ovde mi koji živimo u centru grada, čekamo da nam stigne ambulantno vozilo, pa ćemo da svratimo po naše u prištinska naselja Ulpijana i Sunčani breg, i produžavamo za Ugljare - kaže Vera Nikolić. - Sa dva odrasla sina živim u svom stanu u Prištini koji je bio naš i pre rata i pogroma. Radim, momci privode kraju studije u Mitrovici.

Dodaje čika Aca da je danas drugo vreme, gotovo ih niko ne dira, ali se teror, ipak, ne zaboravlja. Posle dubokog uzdaha i nekoliko minuta tišine, tokom kojih kao da je sabirao misli, starina “otvara dušu”:

- Srbi se, deco, od pokojnika opraštaju poljupcem u čelo. Te zlokobne 1999, Dragica i ja smo se dogovorili da ostajemo u Prištini. Poljubio sam je u čelo i ona mene. Prekrstili smo se i oprostili. Od tada, smrti se ne bojimo, ali nismo više živi ljudi. Oguglali smo na sve. I mi i svi naši u Prištini. A iz godine u godinu u našem gradu nas je sve manje. Nestajemo.

Ali, medicinska sestra Živka Barać ne da čika Aci da “padne duhom”. Uz osmeh ga podseća da i ona sa četvoro dece, dva studenta i dva školarca, živi u Prištini i da svoj grad nikad nije napuštala. Čak ni kada je bilo najteže.

- Idemo dalje, strpljen je spasen - govori Živka. - Dok nas ima ovde, Priština je i naša. Sada provokacija imamo samo sporadično, ali ih ignorišemo. Pozivam Prištevce da se vrate. Treba da se vrate. Još nije kasno. Ovde ima ko da ih dočeka. Mi ćemo ih dočekati.

Brzom “terapijom”, vratila je Živka osmeh na lice svojim sugrađanima. Stiže i vozač iz Ugljara. Pozdravljamo se i obećavamo jedni drugima da ćemo se ponovo sresti.


Živka Barać, Aleksandar i Dragica Janićijević i Vera Nikolić

Vidovdanska ulica, u kojoj su se Srbi nekada rado sretali, ni traga da su ovde nekada bili njihovi domovi. Ali, ni ulica više nije Vidovdanska. Teretno ime za prištinsku vlast. Preimenovali su je - Majka Tereza! Na kraju ulice spomenici - Skender-begu i Ibrahimu Rugovi. Nekoliko stotina koraka odavde, stara gradska pijaca, nekadašnja ulica Kosančić Ivana. U vrevi glasova albanskog, dopre poneki i na srpskom. Naša nova adresa je obližnja redakcija Drugog programa Radio-televizije Kosova, koja poslednje dve i po godine emituje celodnevni program na srpskom.

- Ovde je zaposleno 80 Srba, pa često kažemo da smo najveća “dnevna” srpska zajednica u Prištini, jer na posao svakodnevno dolazimo iz Gračanice, Čaglavice, Leposavića, Štrpca - priča Žarko Joksimović, direktor RTK2. - A, tu je i naša koleginica Dragana Đukić, koja se iz Beograda preselila u Prištinu, da bi kod nas radila. Kada je diplomirala novinarstvo, saznala je da počinjemo da radimo i pitala može li da nam se pridruži. Njeni preci nisu čak ni poreklom sa Kosmeta, ali ona je odlučila da dođe kod nas. Štaviše, iznajmila je stan i živi u Prištini.

Otkriva nam Joksimović da su posle odluke kosovske skupštine o osnivanju redakcije koja će realizovati celodnevni program na srpskom jeziku, dugo razmišljali gde će im biti sedište.

- Dvoumili smo se između Gračanice i Prištine - nastavlja naš sagovornik. - Svi mnogo volimo Gračanicu, ali smo se odlučili za Prištinu. Sada, posle dve i po godine, nemamo dilemu da nam je tu mesto. Priština je naš grad. Zašto bismo od nje odustajali?

Pridružuje nam se i jerej Darko Marinković, paroh prištinski. Od prostorija televizije, kaldrmisanom ulicom polako koračamo do naselja Taslidža - Stara Priština, u kom je 180 godina stara Crkva Svetog Nikole.

- Nekada su u ovom naselju živeli samo Srbi - priča jerej Marinković. - Sada smo tu samo moja supruga Milica i ja, deca Anastasija (6) i Filip (8). Oni su najmlađi srpski Prištevci. Iako je Srba vrlo malo, crkva - živi. Uvek je uz svoj narod i ne odustaje od ovog grada. Najviše nas je u maju, kada stari Prištevci i oni koji sada žive ovde, dođu na crkvenu slavu. Okupljamo se i za Božić i Vaskrs, a ostalim danima vernika nekada ima, nekad ne.


Svakodnevni celodnevni TV program na srpskom jeziku

Provokacija, kaže jerej, ima povremeno - obično kad na putu od grada do crkve, u čijem dvorištu je i sveštenička kuća, pešači u mantiji.

- Ako pored prištinske gimnazije naiđem u vreme odmora, đaci ponekad dobacuju, ali se ne osvrćem - kaže jerej Marinković. - Strepnja je, ipak, svakodnevno prisutna. U podsvesti svi mi Srbi u Prištini imamo utisak kao da živimo u kavezu, ali se trudimo da to ne pokazujemo. Bićemo i ostajemo ovde, iako nas, zasad, na tom putu iskušenja, malo šta ohrabruje. Ipak, Srbi uvek treba da se sete da je u pogromu 2004. ova crkva spaljena, da su zvona bila utihla. Ali, sada je naša bogomolja obnovljena, a zvona se ponovo čuju...


HRAM HRISTA SPASA

Pored Biblioteke u Prištini, u okruženju mnogobrojnih starih i novih zgrada, u metežu i vrevi prolaznika samuje nedovršena Crkva Hrista Spasa. Od 1999. neprekidno je skrnavljena, pretvarana u smetlište, javni ve-ce... Sada, umesto dveri - rešetke i katanac. Ispred ulaza dim od nedavno ugašene vatre, dve košulje okačene na dasku, kese... Ulaz u Crkvu Hrusta Spasa, saznajemo, mesto je spasa za jednog starog prištinskog beskućnika...