NIŠTA nije kao što je bilo, pa ni Titov vrt koji okružuje Kuću cveća, njegovo i počivalište njegove supruge Jovanke Broz. Nekada je ovaj prostor bio prava rajska bašta, prepuna cveća, egzotičnog drveća, ali i omiljenih ljubimaca bračnog para Broz. Danas je sve daleko oskudnije. O nekadašnjem Titovom vrtu, umesto desetak baštovana, brine samo Milomir Pavlović Paja. On je svoj petogodišnji staž iz Titovog vremena pretočio u knjigu "Priče Titovog baštovana", koju je objavio Muzej istorije Jugoslavije.

Prošetali smo juče sa Pavlovićem i prošlim i sadašnjim vremenom.

- Živo se sećam kako je park izgledao. Čini mi se da je bio jedan od najlepših u Jugoslaviji, a možda i šire. Park sav u cveću, dekorisan mahom ružama svih boja - sa setom u glasu priča Pavlović. - U to vreme bilo je raznobojnih ruža, lala, jorgovana i ukrasnih žbunova. Sećam se da je bilo stabala sekvoje, katalpe, breze gledičije, kestena, jedra... Bilo je i krušaka, jabuka, trešanja... Životinja je bilo dosta, najviše ptica. Mužjaci paunova šepurili su se po celom krugu. Tito i Jovanka imali su običaj da dođu do kaveza medveda i posmatraju ih, a ponekad i da im bace jabuke ili kruške.

Titov baštovan Pavlović je postao krajem jula 1975, uoči dolaska američkog predsednika Forda.

- Radovali smo se dolascima visokih zvanica - kaže Pavlović. - Sve je moralo da bude pod konac. List nije smeo da padne.

Mnogo puta Pavlović je video Tita i Jovanku kako šetaju. Broz je često bio u društvu Ljubičića, Markovića, Dolanca, Minića...

OSTAO DO DANAS Da će raditi kod predsednika Tita i da će se još baviti baštovanstvom, Pavlović kao mladić nije ni sanjao. Iz rodnog Brančića kraj Ljiga otišao je u Karađorđevo na odsluženje vojnog roka. - U to vreme postavljali smo temelj Kuće cveća. Jedan oficir me je primetio i pitao da li bih ostao ovde. Nije mi rekao ni šta bih radio. Prošao sam sve provere i, eto, ostao do danas - kaže Pavlović.

- Trudili smo se da im ne stanemo na put kako ne bismo narušili njihovu privatnost. Jovanka je odavala utisak oštre osobe, ali je bila blaga prema radnicima. Često sam sa Jovankom prebirao voće i pakovao ga u kutije. Ona mi je davala pomorandže koje su počele da trule govoreći: "Uzmite malo, nasecite i pojedite!" Kod nje nije bilo bacanja. Bila je prava domaćica.

Često se dešavalo, seća se Pavlović, da su ih Titove pudlice napadale. Radnici su to stoički podnosili.

- Pudlice su nas ujedale za noge, a mi smo trpeli. Ponašale su se kao Titovi čuvari. Jedan kolega se, međutim, mnogo naljutio zbog toga. Zvao se Ljubiša. Drugarica Jovanka mu je rekla da ne dolazi više pošto ga ljubimci ne vole.

Pavlović se seća da ih je Tito jedino kritikovao kada bi odsekli staru granu sa drveta. Smatrao je da staro drvo treba da živi kao čovek.

- Voleo je što prirodniju sliku parka. Velika krošnja, žbunje i slična vegetacija bili su idealno stanište za ptice i druge životinje koje je Tito voleo - kaže Pavlović.

Tito i Jovanka su posebno voleli da gledaju baštovane dok kose. Posle toga bi im priredili zakusku - doneli vino iz podruma, napravili gibanicu i time ih počastili.

- Sve je izgledalo, kako se danas često kaže, kao "kosidba na Rajcu".


KOD JOVANKE NA KAFI

Pavlović je sa Jovankom ostao u dobrim odnosima do kraja njenog života. Kada se preselila na Dedinje, odlazio je kod nje da popiju kafu i porazgovaraju.

- Svakog 4. i 25. maja slala je cveće koje sam preuzimao od njenog dekoratera Bogomira i polagao na Titov grob pre dolaska novinara. Obično je poručivala: "Neka Paja to namesti...". U znak zahvalnosti često mi je slala flašu vina ili neki drugi poklon - kaže Pavlović.