Zaboravljene žrtve iz logora smrti

NA krvavom putu su koračali iscrpljeni i izmučeni Srbi pevajući: "Marširala, marširala kralja Petra garda". Čuli su se koraci drhtavih nogu. Čuli su se udari čekića o kamen, sve dok zarobljenik ne bi pao pored dela koje je gradio go do pojasa, dok su ga kiša i susnežica šibale i stražari krvnički toljagali."

Ovim rečima Knut Fluvik Turesen započeo je potresnu priču o srpskim zarobljenicima u norveškim nacističkim logorima tokom Drugog svetskog rata. Svoja saznanja o 4.060 ljudi, koji su oterani na robovski rad, pretočio je u knjigu "U Norvešku, u smrt". Svoje delo predstavio je na nedavno održanom Sajmu knjiga, gde je gostovao na poziv srpskog izdavača "Catena mundi".

- Rođen sam na severu Norveške i još kao dete slušao sam priče o strašnim sudbinama zatvorenika - govori Turesen za "Novosti". - Smatrao sam da bi ovo mračno razdoblje naše prošlosti trebalo dublje osvetliti. Danas naši đaci putuju u Aušvic i druge logore kako bi učili istoriju, bez obzira na to što mi to isto imamo u Norveškoj. Norveška mora da se prikaže Norvežanima i kao mesto nepoznatog genocida.

Turesen je 1994. prvi put došao na Balkan. Kao oficir Plavih beretki boravio je u Sarajevu, a onda je otišao u Modriču gde je upoznao sadašnju suprugu. Kao vojnik krajem devedesetih bio je i na Kosovu.

- Zavoleo sam Srbe i Srbiju - priča Turesen. - Nikad neću da zaboravim toplinu sa kojom su me srpske porodice primale u svoje domove, čak i u vreme NATO bombardovanja. Želeo sam da im se odužim istinom o zaboravljenim žrtvama iz logora smrti.

Istoričar po struci, Tursen je u svojoj domovini postao poznat kada je u popularnoj televizijskoj emisiji "Širom Norveške" prikazao privatni ratni muzej u Nedenesu. Objavio je više ratnih knjiga, a zajedno sa udruženjima Srba u Norveškoj borio se protiv revizije istorije koju su pokušali da organizuju Hrvati.

- Srpske žrtve u radnim logorima u Norveškoj ne smeju da se sakriju, niti zaborave - kaže Turesen. - Poglavlje o srpskim logorašima je možda najmračnije poglavlje norveške istorije. Oni nisu imali nikakva prava kao ratni zarobljenici i prilično je proizvoljno odlučivano da li će da žive ili da umru.

Preživeli učesnici događaja u norveškim logorima danas su malobrojni. Turesen je, ipak, na osnovu nekih svedočenja uspeo da sklopi kockice mozaika.

Jedan od norveških logora u kojima su stradali Srbi

- Živeli su strašno, ako se to uopšte može nazvati životom - kaže naš sagovornik. - U logorima je bilo dosta sovjetskih zarobljenika, ali su najviše stradali Srbi. Između naših vlasti i Nemaca postojao je dogovor da se u naše logore prebace zarobljenici iz Srbije. Njih nije bilo dovoljno, pa su ustaše poslale zarobljenike srpske nacionalnosti iz NDH. Neki su čak poslati iz zloglasnog Jasenovca.

Poseban deo knjige posvećen je Nikoli Rokiću, preživelom zatočeniku koji je ostao da živi u Norveškoj posle Drugog svetskog rata.

Bio je vojnik Draže Mihailovića i nije smeo da se vrati u Jugoslaviju - priča Turesen. - Ustaše su ga, zajedno sa ostalim zarobljenicima, poslale u Norvešku. Bio je u najozloglašenijem norveškom logoru, ali je posle rata odlučio da ostane. Nije hteo "kokardu da zameni petokrakom".

USTAŠKI GENOCID

POSLATI DA BI UMRLI