Zlatanović sam ja, bre!

JEDINI je Vijetnamac u Srbiji. Ovde nema zemljake, nema ni ambasadu, niko ne razume njegov jezik, ne postoji čak ni vijetnamsko-srpski rečnik. Za četiri godine, koliko Hoan Hoang Kim živi u Beogradu, naučio je i sve padeže, i ćirilicu, dogurao do četvrte godine Fakulteta političkih nauka, a sve ispite položio je na srpskom!

Ovaj neobični mladić predstavio nam se kao Hoan Zlatanović. Tako ga, kaže, svi ovde zovu, jer je Zlatanović pravi prevod njegovog prezimena. A sreli smo se i razgovarali tačno na četvrtu godišnjicu njegovog boravka u Beogradu i dan pošto se vratio sa studentskog putovanja u Ameriku. Želeo je da je vidi, ali priznaje, nije ga oduševila. Naručuje domaću kafu, uz komentar da kao pravi Vijetnamac pije mnogo kafe, jer je njegova zemlja, posle Brazila, njen najveći izvoznik na svetu.

U Beograd je došao zahvaljujući programu "Svet u Srbiji" i stipendiji srpske vlade za strane studente koji žele da se školuju u našoj zemlji.

- Stigao sam još 2011. godine. Prvo sam učio jezik, a onda sam naredne godine upisao fakultet - započinje Zlatanović svoju priču. - Još kod kuće čitao sam o Srbiji. Interesovala me je istorija Jugoslavije, gledao sam slike bombardovanja 1999. godine. Pošto sam video konkurs za stipendiju, odmah sam se prijavio. Kada sam dobio obaveštenje da sam prošao, nije mi bilo svejedno. Toliko daleko od kuće, potpuno sam.

Priseća se koliko je teško bilo u početku. Ništa nije razumeo. Lomio se - da li da skupi stvari i vrati se kući. Na predavanjima je samo ćutao, a tek kad dođe u dom, iz knjiga bi shvatio o čemu je profesor govorio. Odlučio je da ipak ne odustane, iako na studijama nije bilo privilegija za njega.

- Jednom sam tri puta izlazio na isti ispit. Morao sam da spremim 250 ispitnih pitanja. Pitao sam profesora da smanji broj pitanja za mene, ali nije hteo. Rekao je da sam ja isti kao i svi ostali studenti. Nema popuštanja - seća se Hoan, koji je u Vijetnamu prethodno već završio tri godine istog fakulteta, ali je u Beogradu krenuo sve iz početka.

Prvu godinu živeo je u studentskom centru na Avali, a od tada je u Studentskom gradu. Danas prijatelje i poznanike ima gde god krene. Pozdravljaju ga na fakultetu, u menzi, u Studenjaku... Živi od stipendije, ali se trudi da i sam zaradi koliko može. Radio je razne studentske poslove i bio svašta - od statiste u filmu do animatora u igraonici.

- Snimao sam reklame, zabavljao decu u igranici velikog tržnog centra, statirao u filmovima. Pošto belci teško razlikuju ljude iz Azije, uglavnom me angažuju da glumim Kineza, iako mi uopšte nismo slični - žali se Vijetnamac. - Stalno čujem komentare iza leđa da sam Kinez. Jednom sam na ulici nekom dečku rekao: "Brate, nisam ja Kinez, ja sam Vijetnamac". A on je počeo da me grli i viče: "Vi ste naša braća. Vi ste pobedili Ameriku". I ja osećam da su Srbi moja braća.

A baš o Americi, odakle se upravo vratio sa programa studentske razmene, pun je utisaka. Začuđen je koliko svi rade i nemaju vremena za druženje. U Vijetnamu, kao i u Srbiji, ljudi, kaže, nisu bogati, ali nisu zaboravili jedni na druge. Slično se, priča, živi u njegovom zavičaju i njegovoj rezervnoj domovini - Srbiji! Samo je hrana veoma različita i na nju se jedva navikao.

Kao pravi Srbin, sa tri podignuta prste slikao se ispred biblioteke čuvenog Harvard univerziteta. Slike je slao prijateljima iz Srbije, umesto pisama. A na put je krenuo sa ikonicom Svete Petke u ruci, poklonom cimera Nemanje iz Studenjaka. I kaže, jedva je čekao da se vrati.

- Kada se avion približio Beogradu, srce mi je zaigralo, kao da sam ponovo živ - u samo jednu rečenicu sažeo je Hoan Kim svoju vezu sa Srbijom.

Mašta, kaže, da njegova država ovde otvori ambasadu, a da se on tu zaposli. Školuje se za diplomatu i nada se da će to i da radi. Ali istovremeno, želi da sačuva vezu sa Vijetnamom, u kome nije bio pet godina, ili i sa Srbijom.

ŽELIM NA KOSOVO

OBIŠAO sam celu Srbiju - od severa do juga. Bio sam i kod cimera na slavi u Smederevskoj Palanci. Najviše mi je žao što nisam uspeo da stignem na Kosovo. Krenuo sam sa grupom studenata, poneli smo humanitarnu pomoć na Kosovo. Zaustavili su me na Jarinju, jer nisam imao vizu. Nisam ni znao da mi treba. Bila je noć i ja sam do sutra ostao na prelazu, čekao grupu da se vrati - žali se Hoan.