Reportaže

Tajna muške sobe

Z. Gligorijević

22. 09. 2015. u 15:08

Dvorište Zorana Anđelkovića u Sisevcu liči na pravi muzej.Česti gosti su mu naše slavne sportske legende

PARAĆIN-SISEVAC - Dvorište Leposave i Zorana Anđelkovića Pekara u Sisevcu liči na muzej stoletnih stvari i skulptura. U etno-letnjikovcu, kako ga je nazvao, ima od svega po nešto. Najstariji predmet je austrougarski šlem iz 1914. godine, tu su lampe na topljeni loj, takozvane čuče, stare gotovo čitav vek, koliko ima i radio, zatim gasne lampe, pegla koja je zašla u osmu deceniju, nemačka torbica za gas-masku, prastari televizor, mašinica za prženje kafe, držač novina koji je uzeo iz negdašnje biblioteke....

U drugom delu dvorišta su skulpture koje je Zoran doneo iz prirode.

- Dok po šumi berem razne plodove, ugledam zanimljivo drvo ili kamen. Sine mi ideja šta ću s njima da uradim. I odmah im nađem mesto u dvorištu - kaže Zoran.

Njegovih ruku delo vidi se svuda. Most od stabala breze. Sto od šivaće mašine na terasi. Na nju je stavio betonsku ploču ukrašenu lakiranim ciglama, koju "drži" obruč od bureta. I kuća je prepuna starinskih stvari. Najveću pažnju privlači starinski prozor koji krasi jedan od zidova.

- U Sisevcu sam se rodio. Bilo je to rudarsko mesto sa 4.500 ljudi. Imalo je dve pekare, devet kafana, osnovnu četvorogodišnju i srednju rudarsku školu. Kada je 1963. godine zatvoren rudnik, počelo je masovno iseljavanje. Sisevac je opusteo. Porodica mog dede Janićija bila jedna od tri koje su ostale - seća se Zoran.

CRTICE IZ PODRUMA PORED muških razgovora, u Zoranovom podrumu prepričavaju se dogodovštine. Njegova omiljena je za kolegu koji je bio veoma vispren, a koji nije imao ni osnovnu školu. - Direktore, ja nisam pismen. Al' sam usmen - rekao bi kad bi se javio za reč - priča Zoran. Druga omiljena anegdota odnosi se na njegovog prijatelja koji je imao ručni sat u vreme kada ga je retko ko imao. Znao je samo kada je podne. Kada ga je na vašaru neki deka pitao koliko ima sati, on je pogledao, pa pošto kazaljke nisu bile poklopljene, odgovorio: "Još se ne zna".

Šezdesetih godina prošlog veka i oni su se iselili u Popovac. Posle penzionisanja u tamošnjoj cementari, Zoran se sa Leposavom vratio u Sisevac i od vikendice koju su sagradili još 1981. godine napravio topli dom.

- Imam ja i mušku sobu u podrumu. Tu se okupljaju moji prijatelji, među kojima su srpske sportske legende. Poslednje subote juna okupi se šezdesetak ljudi. Pižon, Žarko Paspalj, Miloš Šestić, Zdravko Borovnica, Boško Đurovski, Aca Trifunović, Dušan Marović, samo su neki od gostiju. Treće poluvreme je najinteresantnije - kaže Zoran i dodaje da njegove kulinarske specijalitete svi vole.

Najbolje, kaže, priprema dimljenog šarana.

I vas ću sledeći put da poslužim, ako mi oči lepo ispadnu u novinama - veli ovaj šaljivdžija.

POZNANSTVO SA TITOM

KADA je u Sisevac 1961. godine došao drug Tito, Zoran je izabran da mu poželi dobrodošlicu. Kaže da tada nije bio svestan časti koja mu je ukazana. Svoje "poznanstvo" s Titom ubrzo je iskoristio.

- Tridesetak nas do škole u Senjskom Rudniku pešačili smo 10 kilometara. Ustajali smo u pet sati. Do trećeg časa ne možemo da se odmrznemo. Pošto je drug Tito bio u Sisevcu, što je za nas bilo kao da se poznajemo, rešili smo da mu pišemo i zatražimo prevoz - priča Zoran kroz smeh.

Dva dana kasnije direktor škole i nepoznat čovek "saslušavali" su sve Sisevčane. Najviše ih je interesovalo ko je pisao i ko ih je na to nagovorio. Bili su složni. Nisu odali da je Zoran pisao, a drugarica mu diktirala. U svakom slučaju, odobreno im je da autobus koji vozi rudare iz Senja svrati po njih.