Zahvalni smo narodu Srbije

NIJE moj san da živim u Evropi nego da u mojoj Siriji zavlada mir da bih mogao da se vratim porodici u rodni Alep. Da nastavim započete master studije pri Katedri za elektroniku Univerziteta u Alepu, koje sam zbog ratnih dešavanja u otadžbini morao da prekinem. Drugog izbora nisam imao. Morao sam i da pobegnem. Da sam ostao, bez pitanja i moje saglasnosti, pokupila bi me u svoje redove prva vojska koja naiđe - Asadova, Islamske države ili bilo koja druga. A, to nikako nisam želeo.

Ovako za “Novosti” govori Munir (26), diplomirani inženjer telekomunikacija iz Alepa u Siriji, dok u parku kod beogradske autobuske stanice čeka da uđe u autobus za Kanjižu. Iz tog grada na severu Srbije će, kaže, pokušati da se domogne Mađarske, a potom Švedske ili Nemačke.

- Životni planovi su mi bili potpuno drugačiji - nastavlja Munir. - Bio sam odličan student, imao sam dobre ocene i želeo sam da se usavršavam u oblasti telekomunikacija. Diplomirao sam 15. marta 2011. godine, baš na dan kada su počele demonstracije protiv vlasti Bašara el Asada. U međuvremenu sam upisao i master studije. Verovao sam da će se odlaskom njegovog režima stanje promeniti, poboljšati, da će doći bolji dani. Nažalost, nije bilo tako, jer se sve pretvorilo u težak, strašan građanski rat kome se, zasad, ne nazire kraj.

U odnosu na sve što se svakodnevno događa u Siriji, teškoće koje je Munir prošao na putu od Sirije do Srbije, kako kaže, gotovo su beznačajne.

- Dovijali smo se i snalazili kako smo znali i umeli. Ovde u Srbiji smo bez straha odahnuli i hvala vašem narodu. To se ne zaboravlja. Ali, nažalost, upamtićemo i sve što smo doživeli u Makedoniji. Tamo nam je bilo najgore.

Na putu prema Evropskoj uniji, zajedno sa Munirom, u Beogradu je i njegov zemljak Muhamed (22) iz Ar Rake, grada u središnjem delu severne Sirije koji je sada pod kontrolom Islamske države. Uplašen terorom i strahovladom koja vlada u njegovom rodnom gradu, i Muhamed tvrdi da nije imao drugog izbora nego da krene u Zapadnu Evropu. Sada je, veruje, na pola puta, a Srbiji je, kako veli, beskrajno zahvalan.

- Želim da idem u Nemačku, jer su neki moji drugovi sa fakulteta već tamo - kaže Muhamed, student treće godine Poljoprivrednog fakulteta u Ar Raki. - Prekinuo sam da studiram, jer fakultet više ne radi. Poneo sam diplomu o završenoj srednjoj školi i verujem da će mi pomoći da ponovo upišem poljoprivredni fakultet.

Otkrili su nam Munir i Muhamed da od svih univerziteta, visokih škola i naučnih instituta u Siriji, radi jedino onaj u Damasku. Ali, ni u njemu stanje nije uobičajeno.

Potkraj razgovora sa Munirom i Muhamedom, pridružilo nam se još nekoliko njihovih sunarodnika. Svi su prekinuli studiranje, a trebalo je, kažu, da budu intelektualna elita svoje zemlje. U tom verovanju i stremljenju su i odrastali. Studentski dani su im, kažu, brutalno prekinuti.

SAMO ŽENE

• Poslednjih nekoliko godina univerzitetsku nastavu u našoj prestonici pohađaju gotovo samo žene - pričaju naši sagovornici. - Iako se u Damasku rat gotovo ne oseća, muškarci su uglavnom prekinuli studiranje, jer se boje da će biti nasilno mobilisani.

OSTAO BIH OVDE

KADA sam, pre neki dan, došao u Beograd, poželeo sam da ostanem u Srbiji - kaže Munir, diplomirani inženjer telekomunikacija. - Odranije mi je bilo poznato da su se ovde školovali mnogobrojni Sirijci. Poznavao sam i neke koji su vrlo lepo pričali o vašoj zemlji. Znam i da su neki posle diplomiranja ostali da žive u Beogradu i Srbiji. Ali mi je lekar koji me je po dolasku pregledao, rekao da ne ostajem, da ću ovde teško naći posao.