Zadužbinari obnovili sjaj Srbije

U OBNOVI srpske državnosti učestvovali su zaboravljeni zadužbinari od Kijeva, preko Budima i Beča, sve do Trsta. Srbiju koja je postala ratovima opustošena granična oblast Osmanske imperije, oni su videli vaskrslu u nemanjićkom sjaju i nisu žalili da imetak i živote ugrade u tu viziju.

Srpska revolucija vratila je najhrabrije potomke Srba iz zbegova kao utemeljivače profesionalne vojske, diplomatije, prosvete i državne administracije. Kao svojevrsnu zadužbinu ostavili su nam i izraz "pravi se Toša", kojim se ustanici 1804. opisivali neobičnog Todora, prvog srpskog artiljerijskog vojvodu i topolivca. Znalac raznih veština i jezika uporno se pravio nevešt kad su ga pitali odakle je. Kao i svi Srbi "inostranci" u ustanku on je imao lažni identitet da bi sačuvao porodicu od odmazde i sakrio krijumčarske kanale kojima je stizao ratni materijal plaćen njegovim novcem.

Tek nedavno je otkriveno da se artiljerac Toša zvao Tomo Milinović. Rodom iz Morinja u Boki kotorskoj postao je moreplovac i uspešan trgovac, a naučio je i veštinu livenja bronze, od koje su se pravila i zvona i topovi. Čim je 1804. buknuo ustanak, on ostavlja koloniju imućnih Srba u Trstu i dolazi u Srbiju.

- Već 1806. u bici na Deligradu Milinović komanduje artiljerijom, koja je bila presudna za uspeh ustanika u prvom sudaru s regularnim trupama Osmanskog carstva - navodi istoričar Branko Bogdanović.

Prota Mateja Nenadović navodi da su ustanici od Srba u Trstu dobili pomoć od 2.000 forinti, kad je tovar municije na crnom tržištu vredeo 600 forinti, koliko i krdo od 100 svinja. Ratne linije snabdevanja s primorjem išle su preko Obrenovića i Lunjevica, a Nenadovići su držali vezu sa Sremom, na tradicionalnoj ruti zbegova, trgovaca i krijumčara iz Zapadne Srbije. Tim putem je stigao i Božidar Grujović, prvi sekretar ustaničke vlade Praviteljstvujuščeg sovjeta. Pravo ime ovog doktora prava rođenog u Rumi, potomka izbeglica iz Vrela u Valjevskoj nahiji, bilo je Teodor Filipović. Ostavio je karijeru na univerzitetu u Harkovu da bi utemeljio pravno uređenje ustaničke Srbije. Kad je 1807. umro od iscrpljenosti, njegovu zadužbinu je nastavio tajanstveni Ivan Jugović, u stvari Jovan Savić, potomak ugledne somborske porodice, briljantni pravnik, pisac i poliglota. Ostavio je veliku karijeru zbog ustanka, a zahvaljujući ovom vizionaru u Beogradu je 1808. otvorena Velika škola za obrazovanje buduće narodne elite. Učenicima je prenosio ideale o jakoj i samostalnoj Srbiji, nosiocu oslobođenja i ujedinjenja srpskih krajeva. Umro je 1813. odbačen od oligarhije koja je prvi ustanak odvela u propast, ali njegovi ideali su preživeli.

O tome svedoči i testament kapetana Đoke Vlajkovića, junaka ratova protiv Turaka i u srpskoj i ruskoj vojsci. U mladosti je u boju izgubio nogu, ali nastavio da juriša sa štulom i zaslužio 19 visokih odlikovanja. Pred polazak u rat 1878. on zaveštava ceo imetak otadžbini "na prosvetne celji" jer: "Kao čovek mogu svakog minuta umreti, a kao vojnik poginuti, jer srpska stvar oslobođenja i ujedinjenja dovršena nije".

Gradska bolnica na Zvezdari

Novac zadužbine Đoke Vlajkovića spasavao je od gladi tokom Drugog svetskog rata osirotele srpske naučnike i književnike. Posle rata zadužbina je nacionalizovana i ugašena. Istu sudbinu doživele su brojne srpske zadužbine 19. i 20. veka, uključujući najveće koje su srpskom podmlatku ostavili trgovci Luka Ćelović i Nikola Spasić. Manje je poznato da su oni u tajnosti bili glavni finansijeri oslobodilačkih pokreta u porobljenim krajevima. Ćelovićeva zadužbina je učinila Beogradski univerzitet jednim od četiri najbogatija na svetu. Spasićeva zadužbina je 1912, kadu ju je zaveštao otadžbini, vredela kao fondacija Nobelove nagrade.

Luka Ćelović, rođen 1859. u Pridvorici kraj Trebinja, kao dete je otišao u pečalbu i šegrtujući stigao do Beograda. U rodni kraj se vratio 1875. u Bosansko-hercegovački ustanak, kao dobrovoljac u četi kapetana Đoke Vlajkovića. Već 1876. odlazi u Srbiju kojoj je Turska objavila rat i vojuje do pobede 1878. godine. Zatim započinje samostalnu trgovinu i postiže velike uspehe, a osniva i Beogradsku zadrugu, prvu deoničarsku banku malih i srednjih trgovaca, zanatlija i činovnika. Strogi Ćelovićev kodeksu koji su morali da poštuju deoničari od zadruge stvara moćnu institucija koja je iznedrila generaciju najvećih privrednika Srbije. Ćelović živi skromno i usamljenički, a novac tajno ulaže u oslobađanje srpskih krajeva. S patriotama i zadužbinarima dr Miloradom Gođevcem, Nikolom Spasićem, Vasom Jovanovićem, Žikom Rafailovićem i Ljubom Kovačevićem osniva Glavni odbor Četničke organizacije.

Zadužbina Nikole Spasića u Ulici Kneza Mihaila

- Time je započet mukotrpan rad na oslobođenju Južne Srbije i Makedonije - zabeležila je Mira Sofronijević, autor knjige "Darivali su svome otečestvu", kapitalnog dela koje je 1995. u sećanje vratilo zaboravljene dobrotvore.

- Kada je sačinjavao testament, Nikola Spasić nije poznavao instituciju nacionalizacije tako da od nje nije ni mogao da zaštiti svoju imovinu zaveštanu srpskom narodu. Potomcima ostaje samo da se pitaju kud se dede i na šta se troši Spasićevo, odnosno srpsko blago - pitala se pre 30 godina Mira Sofronijević. Odgovora još uvek nema.

IDEOLOGIJA PROTIV DOBROTOLjUBLjA

OD 1995. kad je istraživač Mira Sofronijević vratila u sećanje velike zadužbinare 19. i 20. veka, traje teška borba da im se vrati imovina, kako bi nastavile rad.

- Zadužbinarstvo koje je u nas dobilo karakter institucije, gubilo se tokom svoje duge istorije samo u dva maha: za vreme ropstva pod Turcima, i posle Drugog svetskog rata, tokom vladavine komunističke ideologije. Za aktiviranje zadužbina potrebno je prevazići još mnoge prepreke, uglavnom ideološke prirode - zaključila je Mira Sofronijević.

Kapetan Đoka Vlajković, prosvetitelj Ivan Jugović, trgovac Luka Ćelović i Nikola Spasić

DARIVALI SVOJU IMOVINU

ĆELOVIĆ testamentom svu imovinu daruje Beogradskom univerzitetu "uveren da nauka i privredni rad uz negovanje mladog naraštaja najbolje obezbeđuju kulturnu i političku budućnost naroda". Istog je mišljenja i Nikola Spasić koji imovinu zaveštava prosveti i brizi o zdravlju srpske omladine. Tim bogatstvom su finansirane gradske bolnice u Beogradu, Kumanovu i Krupnju, Dom za iznemogle i sirote u Knjaževcu, organizovane su škole za domaćice, kursevi za seosku omladinu i mlade privrednike...